Foto: A. L./DanasKomemoracija novinaru i književniku Mihalu Ramaču, nekadašnjem glavnom i odgovornom uredniku našeg lista, održana je danas u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine i redakcije Danas u prostorijama NDNV-a u Novom Sadu.
Branka Dragović ispred NDNV-a u pozdravnom govoru zahvalila se svima što su došli da se oproste od prijatelja i kolege Mihala Ramača nakon čega je minutom ćutanja odana počast ovom novinarskom eruditi.
Bio je urednik mnogim novosadskim i beogradskim novinarima koji će ga se sećati kao čoveka koji je uvek bio spreman da ih zaštiti, a najnapetije situacije reši uz osmeh.
Na komemoraciji su govorili još i Radovan Balać, nekadašnji novinar Danasa, Gordana Nonin, dugogodišnja dopisnica Danasa iz Novog Sada, Aleksej Kišjuhas, kolumnista Danasa, Boris Varga, direktor nedeljnika “Ruske slovo” i Dragoljub Petrović, glavni i odgovorni urednik Danasa.
„Ko god je poznavao Mišu Ramača zna da je on bio simbol novinarstva, onakvog kakvo bi moralo biti, a takvih je danas nažalost sve manje. Miša je uvek bio među ključnim akterima onih koji su bili u odbrani novinarstva i devedesetih kada je sa grupom kolega i prijatelja učesvovao u osnivanja NDNV i kada je izveštavao iz radznih sudbonosnih događaja koji su se dešavale u ovoj zemlji i kada je uređivao medije koji su uvek bili u nemilosti donosioca odluka“, rekla je Dragović.
Dodala je, kako je imala tu sreću da joj Ramač bude glavni urednik u listu „Vojvodina“ i u sećanju će joj ostati to da je uvek bio poslednji čovek koji je izlazio iz redakcije.
Dragoljub Petrović napomenuo je kako je Ramač bio veliki deo Danasa, kao njegov glavni urednik od 2006. do 2009. godine. Seća ga se i iz vremena kada su zajedno radili u Našoj borbi.
„Kada smo čuli u Danasu da je Miša Ramač izgubio bitku sa bolešću, na jednoj našoj zajedničkoj Vajber grupi ljudi su rekli jednu dobru stvar, ’on je bio blag čovek čvrste ruke’. On nije bio čvrstorukaš u smislu da je bio nekakav diktator, nego je imao čvrst stisak ruke i ko se ikad pozdravljao sa Ramačem zna da je to bio stisak koji vam je davao neku sigurnost. Kao i drugi glavni urednici koji su odlazili, ostao je u dobrim odnosima sa redakcijom. Davao nam je podršku, ali i sugestije. Veliki je gubitak za novinarstvo što je dobri duh Danasa otišao. Verujem da ga niko neće upamtiti po ničemu drugom sem po dobru“, izjavio je Petrović.
Boris Varga je rekao da je sa Ramačem imao nekoliko zajedničkih tema koje su ih spajale: knjige, Ukrajinu i Evropsku uniju.
Omiljeno mesto susreta Ramača sa prijateljima je bio kafe „Bistro“ boemsko mesto u centru Novog Sada, koje je vremenom promenilo goste, a sa njima je došla i druga muzika, prilično bučnija. Ljudi poput Ramača, polako su uzmakli od stolova „Bistroa“, ali ne i Mihal.
„Kao u svemu i po pitanju kafane Ramač je bio najistrajniji. Kažem mu ajmo u neki drugi birc, ovde je muzika glasna i šund, nije ovo više mesto za nas. On mi kaže čekaj, možda će se promeniti ako ostajemo i istrajemo. Tako je mislio i za Srbiju. Pričali smo češće od počeka dešavanja u Ukrajini i agresije Rusije. Jednom prilikom rekao mi je da uči mađarski, jer želi da umre kao državljanin Evropske unije“, kazao je Vagra.
Ramač je, smatra Varga, bio iskreni ukrajinski patriota, zajedno su delili strast prema knjigama na ukrajinskom i rusinskom jeziku. Poslednje što mu je napisao bio je poziv na „crno točeno“ kako bi sredili impresum jedne knjige, ali na taj mejl, nažalost nikada nije dobio odgovorio.
Radovan Balać sa Ramačem se družio četrdeset godina. Put ih je vodio kroz redakcije Dnevnika, Vojvodine, Danasa i na kraju Radio televizije Vojvodine. Miša je, kaže, bio veliki borac koji se nikada nije predavao.
„Miša nije bio samo novinar, pesnik, pisac i prevodilac nego i aktivni borac za bolje društvo i za bolje sutra. Uvek se borio za promene. Zajedno smo išli i na proteste u Beograd. Zadnje piće nismo popili, stalno smo nešto odlagali, što zbog vremena, što zbog zdravlja i to mi je velika žal“, izjavio je Balać.
Aleksej Kišjuhas je govoreći o svom odnosu sa Mihalom, rekao da ga zapravo zahvaljujući isključivo Ramaču, danas ljudi prepoznaju kao kolumnistu. Sarađivali su još u listu „Vojvodina“ pre 23 godine.
„Kada sam mu čestitao što je postao glavni i odgovorni urednik Danasa, pozvao me na piće. Zaista nisam znao šta da očekujem. Relativno odmah mi je ponudio da ga zamenim kao kolumnistu. To je bilo pre 17 godina. Izgubio sam mog prvog urednika i mog bliskog i dragog prijatelja. On je puštao da se ljudi sami razvijaju, uvek sam imalo slobodu da pišem ono što želim i kako to želim“, nastavio je Kišjuhas.
Ramač je kako dodaje, bio intelektualac i erudita koji je govorio 7 jezika, kao i starogrčki i latinski, a sa još toliko jezika se služio. Više od 16 godina je sa bratom prevodio Bibliju sa starogrčkog na rusinski. Još za života ušao je u čitanke na rusinkom jeziku.
„U svojim kolumnama Ramač je pisao kratko, jasno i precizno. Sve bilo rečeno na mudar i neverovatno tačan način. Tako je doživljavao i novinarstvo, nije ga nikako mistifikovao. Najteže je pisati tako, uvek je lakše sakriti iza velikih reči i izama“, istakao je Kišjuhas.
Gordana Nonin rekla je da je ovo pravo mesto da se izgovori reč intelektualac. Ramačeve knjige pesama i priča ostaće kao dokaz toj tvrdnji. Smatra da je njegov ceo život bio misija da se građanima i građankama objasni zašto im treba sloboda medija i zašto im treba obrazovanje.
Sećaće ga se kao intelektualca koji se radovao Dunavu, čitanju i druženju sa svojom porodicom.
„Kad je Miša ulazio u redakciju, ulazila je doza elegancije, dostojanstva i ozbiljnosti. Intelektualca ćete prepoznati i po toj jednoj sekundi na javnim nastupima. Uvek će mi ostati u sećanju kada je na jednoj promociji poezije ustao i rekao kako ju posvećuje izbeglicama prema kojima se ophodne neverovatno grozno. Uvek je skretao pažnju“, kazala je Nonin.
Za kraj, Nonin je pročitala jednu Ramačevu pesmu.
Ovde je oduvek tako, ovo je ukleta zemlja
Mi smo takav narod ovde ne može biti dobro,
Ovo je moj bato živo blato, tako mi je rekao deda njemu je rekao njegov deda,
Nama nije potreban neprijatelj satrti ćemo jedni druge,
Najveće zlo su poglavice i vračevi, nemaju ni pameti ni duše
Oni su najgori krvokletnici, derikože, krvopije, nitkovi, guraju nas iz bezdana u bezdan,
Nema nam pomoći, nema nam leka, ko ostaje ovde isti đavo ga čeka,
A ko se odvaži da ode, najstojaće da što pre izbriše sve o čemu se ovde peva i piše
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
