Odlazak suverene pameti od koje je učio i Đinđić

Profesorka Zagorka Golubović, jedna od najznačajnijih antropološkinja i sociološkinja u Srbiji, preminula je juče u Beogradu posle duge bolesti u 89. godini.

Sa 14 godina postala je članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije. Diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, radila kao profesorka u gimnazijama u Zemunu i Beogradu (1952-54), izabrana u zvanje asistentkinje na Filozofskom fakultetu 1957, gde je ostala do 1975. u zvanju vanredne profesorke.

Istoričarka Latinka Perović upoznala ju je u časopisu Gledišta, za koji su obe svojevremeno pisale. U razgovoru za Danas, Latinka Perović se priseća kako je Zaga, kako su je prijatelji zvali, bila „veoma radna žena“, jedna od „praksisovaca“, kasnije i članica Saveta Praksisa, zastupajući ovaj pravac filosofije, prateći trendove moderne sociologije i ostavljajući za sobom „zaokruženo delo“ kako ga karakteriše Perović.

– Poznavala je i istočnoevropske autore, bila je savesna i plodna radnica, posvećena istraživanjima. Bila je kritična i angažovana još od mladosti. Mihajlo Marković piše u svojim memoarima o njoj da je na fakultet došla u uniformi – to je ta antifašistička generacija, priseća se istoričarka koja i sama zastupa te ideje. Osim predanog, plodnog i živog akademskog rada, angažovanja na Filozofskom fakultetu, Zagorka Golubović bila je narodna poslanica u Saveznoj skupštini od 1960. godine.

– Oduvek je bila kritički nastrojena, ali onda je nastupila jedna nova etapa u odnosima te srpske elite prema vlasti. Odsustvo saradnje sa predstavnicima režima i institucijama se smatralo neproduktivnim, štetnim. Komunistička levica se podelila na dve struje oko tog pitanja – šta i kako dalje, na toj podeli se insistiralo, a Zaga je ostala verna svojim stavovima, nastavila da kritikuje, naglašava Perović.

Onda se desila čuvena 1968. godina i podela među intelektualcima je postala još izraženija. Izdvojila se grupa onih profesora koji su podržali studentske proteste i najveći antivladin bunt u socijalističkoj Jugoslaviji, a Zagorka je bila među njima.

– Naravno da je posebno dramatična bila ta 1968. godina i njihova vezanost za studente, profesori su imali ulogu pokretača u intelektualnom i pedagoškom smislu, zato su isključeni sa Univerziteta, da bi bili odvojeni od studenata, što se pokazalo kao potpuno pogrešno. To je čak i pogrešno datirano, to se desilo 1974. godine, kada već nije bilo srpskih liberala kojima se to stavlja na greh. Za profesore je to bila prilično ambivalentna situacija – u tom periodu je bilo važno da se dođe do političkog pluralizma i da se oni angažuju u partijama a da na univerzitetu zadrže tu nepristrasnu intelektualnu i moralnu poziciju, ako je to uopšte moguće u našem društvu. Zaga je sledila jednu tradiciju srpske levice koja je bila u formi državnog socijalizma, antikapitalističke i antiliberalne orijentacije, njen odnos prema vlasti je uvek bio kritički, negatorski, a posebno prema Miloševiću, on je bio potpuno neprihvatljiv, naglašava Latinka Perović.

Istoričarka nastavlja da objašnjava kako su rat i propast Jugoslavije doneli nove podele među intelektualnom elitom. Golubović se približila Beogradskom krugu, bila je „naravno“, ističe Perović, protiv rata.

Posle promena 2000. godine, Golubović je bila „veliki entuzijasta“, kaže Perović.

– Ja je vidim kao, pre svega, neumornog radnika. Vrlo čvrsta u svojim uverenjima, možda i teško pomeriva u nekim pogledima, iako se društvo oko nje menjalo. Kasnije, naročito posle ubistva Đinđića, koji je bio i njen student i radio sa ljudima oko Praksisa, došlo je do gubitka iluzija da će promene biti brze, ali došlo je i do jedne opšte konfuzije oko izbora orijentacije, naročito oko evropskih integracija, tu se se mnogi izgubili i efekat toga je i danas prisutan, završava Latinka Perović.

Antropološkinja Svetlana Slapšak u razgovoru za Danas priseća se prvog susreta kao studentkinje sa profesorkom Golubović, baš one 1968. godine.

– Prvi put sam je slušala na Filozofskom fakultetu u Beogradu u burnim događajima juna 1968. U društvu u kojem studenti nisu hteli da slušaju i raspravljaju o feminizmu (izviždali su dve studentkinje koje su htele da se o tome govori), Zagorka je delovala kao čudo – žena koja je toliko rečita i ubedljiva da ne dopušta ni pomisao da bi mogla biti nešto manje vredno od svojih kolega. I uvek je bila takva – suverena pamet, koja priznaje samo moć misli, i po njoj postupa, neuporedivo hrabrije i doslednije od mnogih svojih kolega. Iznenadila sam se kad sam je videla da se smeje… a volela je i mačke. Neko ko se nije bojao u 14. godini morao je ostati takav do kraja. I glas – njen glas, za mene zvučna slika neke prave, neposredne demokratije, istakla je Slapšak.

Datum i vreme sahrane Zagorke Golubović naknadno će biti saopšteni.

Priznata svuda, na univerzitetu – zabranjena

Od kada ju je Skupština SR Srbije suspendovala sa mesta profesora Beogradskog Univerziteta, bila je bez posla do 1981. godine. U međuvremenu je radila kao gostujuća profesorka u Švedskoj, Velikoj Britaniji i SAD. Od 1981. radila je kao naučna savetnica na Institutu za društvene nauke, koji je tada bio uključen u Beogradski univerzitet. Na Filozofski fakultet vratila se 1991, gde je do 1996. predavala sociokulturnu antropologiju. Bila je članica Upravnog odbora Jugoslovenskog društva za filozofiju i sociologiju, predsednica Sociološkog društva Srbije i Filozofskog društva Srbije. Jedan je od osnivača Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu. Sarađivala je sa mnogim nevladinim organizacijama, najviše sa Ženama u crnom. Tu se angažovala oko obnove uspomene na prvu filozofkinju kod Srba – Kseniju Anastasijević.

Tadić: Veliki borac za slobodu

Bivši predsednik Srbije, takođe jedan od studenata Filozofskog fakulteta u vreme dok je na njemu Zagorka Golubović predavala, Boris Tadić sa profesorkom se pozdravio putem Tvitera. „Poslednji pozdrav Zagi Golubović, mojoj drugarici, velikom borcu za slobodu, demokratiju, ljudsko poštenje i prava siromašnih“, napisao je on.