Odluka o odlasku dilema između očuvanja mentalnog zdravlja ili kičme

Tokom epidemije korona virusa koja je prvo počela u Kini, redovno je „izveštavao na Tviteru o stanju na terenu“. U Kinu je prvo otišao sam , a potom i njegova porodica, žena i ćerka.

Bojan kaže da je prelomio da ode iz Srbije noseći se mišlju „ma bilo gde“, onog trenutka kada je izgubio i poslednju nadu da će uspeti da u okviru svoje profesije radi posao koji voli, a da istovremeno može da pruži svojoj porodici ono što zaslužuje.

„Stvari su postale toliko predvidive, a ja sam po prirodi posla morao da budem informisan i da čitam vesti (koje se i dalje kao na industrijskoj traci ponavljaju), da je počela glava da me boli. Svakodnevno. Bukvalno sam shvatio da je odluka o odlasku dilema između očuvanja mentalnog zdravlja ili kičme“, objašnjava Bojan.

Kako kaže nikada mu ranije „nije palo na pamet“ da bi mogao živeti u Aziji.

„Ranije sam maštao o Australiji, a Kina mi nije bila ni na kakvoj listi. Pa naši prvi susreti sa idejom Kine i Kineza kroz odrastanje su bili kung fu filmovi i prvi kineski trgovci koji su se doselili u moj rodni grad. Pričao sam nedavno sa prijateljem o tom doživljaju Kine kroz devedesete i složili smo se koliko nismo imali pojma ni o čemu“, priča za Danas, Bojan.

Zbog odlaska u Kinu se pokajao već prve noći

„Pomislio sam kako sam ostavio porodicu i došao u ovo vlažno, zagađeno, čudno mesto. Bilo je dva ujutru. Nisam imao pojma kako će lepo jutro svanuti. Prve dve godine su bile teške, ali sam već imao prijatelje ovde. Porodica je tada bila u Srbiji. Od njihovog dolaska i moj fokus je drukčiji, pa znam da sve ovo ima smisla, ako ništa drugo, ono makar zbog ćerkine škole. Kada smo srećni, znam da su odluke dobre, a kada smo nezadovoljni, trudimo se da idemo dalje. Nema fatalizma u nas. Zabranjen je“.

Nakon pandemije niko ništa ne može da predvidi nigde u svetu

Ne mogu da kažem da me je posao dočekao, ali sam ga našao lako, jer sam došao u trenutku kada je politika zapošljavanja stranaca bila mnogo liberalnija. Praktično sam mogao da biram gde bih želeo da radim. Sada je situacija drukčija, a nakon pandemije korona virusa stvari su dosta izmenjene. Mislim da niko ne može da pretpostavi sa sigurnošću kako će se stvari nadalje odvijati bilo gde, pa ni ovde.

Trudim se da ne pratim aktuelna dešavanja iz Srbije, ali kada sam na internetu to je gotovo nemoguće. Perspektiva se menja kada čovek odlaskom iz otadžbine postane puki posmatrač, ako je ikada i bio bilo šta sem toga.

Retko šta doživljavam mnogo emotivno, mada ni od toga ne mogu pobeći. Mislim da srpske aktuelnosti deluju još cikličnije i još više izrežirano, kao neki glupi film u svom pedesetom emitovanju.

Život u Pekingu

Život je drukčiji, naročito zato što ne radim novinarski posao, ako bih ono što sam radio u Srbiji poslednjih godina uopšte mogao nazvati novinarstvom. Stres zbog onoga što se dešavalo oko mene je zamenjen sasvim ličnim migrantskim stresom, koji je dakako manji. Nikada nisam bio materijalista ili konzumer, pa ne doživljavam finansijsku promenu preterano značajnom.

Prijaju mi pekinški mir i različiti putnici-namernici koji su se zatekli ovde. Volim što su se neke ljudske priče isprepletale sa mojom u ovom delu sveta. To je baš lepo. Nedostaju mi dragi ljudi, neka mesta i kafe zbog ljudi, a ne kafe.

Peking niko nije upropastio već ga učinio lepšim nego kada ga je zatekao

Kina i Srbija su dve potpuno različite zemlje, što je više nego očigledno. Svaka ima svoje prednosti i mane, ali ljudi vole poređenja, iako je nemoguće nekoga (ako ne i sve) ne uvrediti. Zajedničko je to što u obe zemlje žive ljudi. Sve ostalo je potpuno drukčije.

Ja mogu da govorim o perspektivi stranca koji živi i radi u velikom gradu, ali nešto dublja poređenja ne mogu niti želim da pravim.

Generalno, mnogo je više razlika nego sličnosti ako uporedim Beograd i Peking. Beograd je lep grad sam po sebi, ali mu se ne da da se ostvari. Peking je grad u pustari, koji niko nije upropastio, već ga učinio lepšim nego što je bio kada ga je zatekao.

Kina ima jasno ideju gde je, kuda ide i gde želi da stigne

U Beogradu se parkovi raskopavaju kako bi se napravili parkinzi ili temelji neke nove zgrade. U Pekingu se zgrade ruše kako bi se napravili parkovi. Kina, čini mi se, ima jasno ideju gde je, kuda ide i gde želi da stigne. Za Srbiju nisam siguran. To je samo moj sud, ali me čini tužnim.

Negde sam pročitao da „postoje dve grupe ljudi – oni koji su bili u Kini i oni koji mrze Kinu“. Ova tvrdnja je, naravno, netačna, ali pokazuje jednu bitnu stvar, da zapadni svet ima unapred izgrađenu (gotovo isključivo) negativnu sliku o Kini, iako ne zna apsolutno ništa o njoj.

Kina je tehnološki i infrastrukturno neočekivano dobro razvijena zemlja sa odličnim obrazovanjem, ali to nije toliko bitno. Bitnije je da ljudi znaju da ovde žive miroljubivi i vredni ljudi koji vole da troše svoje vreme u druženju sa prijateljima za restoranskim stolom, dok jedu verovatno najbolju kuhinju na svetu.

Ovako dve bakice donesu kasetaš u parkić, započnu svoj ples, pridruži im se treća čim ukači korake, pa četvrta i tako u nedogled i bilo gde.
Apsolutno divni su. pic.twitter.com/ppQs8v3IvI

— 伯颜⚒️ (@amfibolije) May 28, 2020

Da li se vratiti u Srbiju

Razmišljao sam nedavno o tome da li mi je ikada zaista palo na pemet da se vratim i mislim da mi je tek sada lako da priznam sebi da sam samo želeo da pobegnem što dalje.

Nisam razmišljao ni o kakvom povratku, već samo o nekom vremenu koje je tu baš preda mnom.

Ne razmišljam ni o uslovima pod kojima bih se vratio, već da uvek postoje neke okolnosti koje će me opet tamo navesti, jer drugu zemlju nemam.

Pošto sam došao sa takvim stavom, prilagodio sam se veoma brzo, od svih nas verovatno najlakše. Višnji je sve postalo lakše kada je krenula u školu, a Jovana se sredila kada je počela redovno da pliva. Svako nađe neki svoj mir, zaključuje Bojan.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Nova priča u rubrici #nasiljudiusvetu na portalu @danas.rs #ListDanas #vikend

Објава коју дели Dnevni list Danas (@danas.rs) дана 7. Јун 2020. у 7:00 PDT