INTERVJU Tamara Ivančević, samostalna istraživačica roda: Odnos Crkve prema ženama je isti kao i u prošlosti

– Ono što svakako stoji jeste indirektna ili direktna povezanost narativa antirodnih i desnih organizacija sa mizoginim narativom koji decenijama slušamo od episkopa i patrijarha i to je ono što sasvim izvesno diskriminiše žene i oduzima im dostojanstvo. Isto važi i za LGBT+ osobe i netrpeljivost i mržnju koja je usmerena prema svakom ko ne ispunjava onu rodnu ulogu koju pojedini crkveni predstavnici vide kao jedino prihvatljivu, navodi Ivančević.

Prema njenim rečima, epilog takvih narativa može da bude ograničenje seksualnih i reproduktivnih prava, „o čemu smo svedočili u maju ove godine, kada je održan Međunarodni samit za zabranu abortusa u Beogradu“.

– Organizacija „Savez za život“, koja je organizovala skup, ugostila je i neke sveštenike, a izjavila je i da je dobila blagoslov Srpske pravoslavne crkve. Izveštaj Evropskog parlamentarnog foruma za seksualna i reproduktivna prava iz 2021. pokazao je da se ogromna suma novca ulaže u verski fundamentalizam i da te finansije dolaze kako iz Rusije, tako i iz SAD-a i zemalja Zapadne Evrope, ukazuje Ivančević.

Kako objašnjava, pored seksualnih i reproduktivnih prava posledica takvih govora je da se mržnja prema ženama zato što su žene reprodukuje i održava.

– I zato se broj femicida na godišnjem nivou ne smanjuje, zato nemamo adekvatne kaznene politike za počinioce rodno zasnovanog nasilja, zato imamo žene na manje plaćenim poslovima i pozicijama i niže plate žena kada obavljaju posao sa istim stepenom stručnosti i odgovornosti, akušersko nasilje, nasilje prilikom abortusa i drugo. Izjave episkopa i patrijarha SPC-a čine deo tog diskursa i teže održavanju statusa kvo, kaže Ivančević.

Patrijarh Porfirije rekao je da se iza rodno senzitivnog jezika (RSJ) krije borba protiv braka i porodice. Kako bi korišćenje rodno senzitivnog jezika u medijima i u institucijama uticalo na položaj žena?

– Pridev „senzitivan“ u sintagmi rodno senzitivni jezik treba da istakne osetljivost jezika koji koristimo na nejednakost u kojoj živimo. To znači, dakle, i da osvestimo način na koji koristimo jezik u pojedinim situacijama i razotkrijemo koncepte i ideje koji iza toga stoje. Pokazujemo da smo svesni diskriminacije i neravnopravnosti. Uglavnom se rasprave o rodno senzitivnom jeziku vode oko upotrebe sufiksa za imenice ženskog roda (profesije, etničke i verske pripadnosti, ideološke pozicije i slično), i ta upotreba jeste izuzetno važna jer čini žene i njihov doprinos najrazličitijim sferama društva vidljivim. Istovremeno, upotrebom tih sufiksa sprečavamo gramatički neispravne rečenice što jeste briga o jeziku i pismenosti: „Pilot se obratila putnicima da bi ih obavestila o letu“ ili „Taj državni funkcioner je jadnica“. Treba još naglasiti da upotreba RSJ podrazumeva i odgovorno izveštavanje o nasilju nad ženama, nasilju nad LGBT+ osobama, izbegavanje seksističkog narativa kada se piše o ženama, što je posebno često kada se piše o ženama koje su poznate ličnosti, izbacivanje određenih reči i sintagmi, poput: gospođica, nežniji/lepši pol, nežnija/lepša polovina i drugo. Ukratko, rodno senzitivni jezik nije dovoljan da bi žene, koje čine polovinu ili više od polovine stanovništva Srbije, imale ravnopravni status u društvu, ali jeste izuzetno važan u borbi za „vidljivost“, koja je jedan od preduslova da utičete na različite politike.

Kakav je odnos crkve prema ženi danas, a kakav je bio u prošlosti — ima li tu neke promene?

– Pre svega treba da pazimo da ne upadnemo u zamku suprotstavljanja prošlost:sadašnjost, kao da je prošlost sve vreme izgledala isto ili su se određeni procesi razvijali pravolinijski i nužno u „boljem“ smeru. Ipak, ako pričamo o najdominantnijoj crkvi kod nas – Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC) – ne vidim pomake. Ovde naravno govorim o episkopima/patrijarsima, dakle vrhu SPC-a i onima koji imaju najviše moći i uticaja. Deluje da sa nasleđivanjem položaja, dolazi i nasleđivanje mizoginog narativa. Podsetiću da je pre uspostavljanja sistema državnog socijalizma nakon Drugog svetskog rata, SPC bila ta koja se usprotivila 1935. godine predlogu lekara da se abortus legalizuje i da se izmeni zakon iz 1929. godine. Jugoslovenski lekari predložili su legalizaciju abortusa zbog velikog broja ilegalnih abortusa i ozbiljnih zdravstvenih komplikacija i visoke smrtnosti žena usled toga. Početkom 1990-ih SPC postaje moćan politički subjekt zahvaljujući režimu Slobodana Miloševića i ratnohuškačkom narativu, etničkoj i verskoj mržnji i mržnji prema ženama – „Srpkinjama“ zato što ne rađaju dovoljno novih „ratnika“ i novih „sluškinja i mašina za rađanje“, a „Albankama, Romkinjama i Bošnjakinjama“ zato što se „reprodukuju preko svake mere.“ Nije bilo osuda prisilnih mobilizacija, nasilja nad ženama, silovanja – koje se tada koristilo i kao ratna strategija. Nažalost, nova vlast je legitimisala sve to kada je Zoran Đinđić nakon pregovora sa patrijarhom Pavlom uveo versku nastavu u škole i dozvolio da Pravoslavni Bogoslovski fakultet bude deo Univerziteta u Beogradu i dozvolio posebnog episkopa za Vojsku Srbije. Ako pratite Božićne i Uskršnje poslanice i druge, za vernike i/ili nacionaliste, važne govore, od 1990-ih do danas, videćete odlično odnos prema ženama: „žena je nešto bezlično“, „čedomorka“, „žene u svojim utrobama pobiju za jednu godinu više dece nego Musolini, Hitler i Broz, i ovi koji su ovde na Kosovu i Metohiji“, nazivanje državne funkcionerke „jadnicom i bednicom“ i slično. Poslušnost i tišina većine klerika na ovakve govore mržnje je zastrašujuća – bila 1990-ih i ostala do danas.

Srbija je 37. po obrazovanju žena u Evropi, ali 69. po zastupljenosti žena na rukovodećim pozicijama. Koliko se konzervativnost Crkve odražava na donosioce političkih odluka?

– Moram da naglasim da zastupljenost žena na rukovodećim pozicijama ne dovodi nužno do sprovođenja feminističkih politika i politika koje su odgovorne prema manjinama, a ovde je pre svega važno istaći, prema siromašnima, jer su egzistencijalne bitke svakodnevne za većinu ljudi. U tom smislu, nije dovoljno da „zadovoljite“ statistiku, nego da proverite kvalitet obrazovnog programa. Margaret Tačer, Hilari Klinton ili Angela Merkel, kao i „domaći“ slučaj Ane Brnabić, odlični su primeri toga kako žene mogu da ne brinu za žene (ili bilo koga drugog). Tako da, konzervativnost Crkve utiče i na donosioce i na donositeljke političkih odluka u priličnoj meri. Slavica Đukić Dejanović je, recimo, 2016. godine imala onaj ispad oko uvođenja sveštenstva u „stručnu komisiju“ koja bi savetovala žene prilikom donošenja odluke o prekidu trudnoće, a 2022. godine patrijarh Porfirije je tokom protestnih šetnji protiv održavanja Prajda tražio da se udžbenici iz biologije za osnovnu školu povuku zbog „propagiranja rodne ideologije“, što se na kraju i desilo. Ne smemo da izostavimo ni uticaj institucija religije u Sandžaku i uvezanost sa tri vodeće stranke: Stranka demokratske akcije (SDA), Sandžačka demokratska partija (SDP) i Stranka pravde i pomirenja (SPP). I samo da napomenem još jednog važnog činioca – Akademiju nauka (SANU), to jest, „visokoobrazovanu struku na pozicijama moći“ koja je velikim delom pod jakim uticajem konzervativnog narativa i ujedno taj narativ iznova reprodukuje, od 1990-ih do danas.

Do kraja novembra je u Srbiji ubijeno 26 žena prema statistici Autonomnog ženskog centra. Zvaničnog registra ubijenih žena nema, tako da organizacije prikupljaju informacije iz medija. Kako bi crkva mogla da utiče na rešenje ovog problema?

– Uvođenje zvanične statistike o femicidu bi pokazalo da je država konačno preuzela deo odgovornosti koji ima po tom pitanju, i uradila ono na šta ženske feminističke organizacije civilnog društva, a posebno Autonomni ženski centar, apeluju dugo. Bilo kojoj instituciji religije nije mesto u uvođenju ili neuvođenju ove statistike, jer za to pitanje nisu kompetentni. Ono što bi pak svaka od institucija religije u Srbiji mogla da uradi, jeste da se zainteresuje ozbiljno za ovaj društveni problem i da konsultuje ekspertkinje koje se bave femicidom o tome kako odgovorno da govore o temi rodno zasnovanog nasilja na misama, liturgijama, svetim i svim drugim danima kada su u kontaktu sa svojim, pre svega, vernicima. Takođe bi mogli da pitaju lokalne feminističke aktivistkinje šta im je potrebno od materijalne i nematerijalne pomoći prilikom zbrinjavanja žrtava nasilja, ali i da se na Dan sećanja na žene žrtve nasilja (18. maj) jasno usprotive fenomenu nasilja nad ženama, da sastave javno izvinjenje za sve mizogine izjave iz prošlosti i naprave otklon od antirodnih i desnih organizacija koje svoje nasilje pravdaju pozivanjem na načela vere.

Autorka je polaznica Danasove škole novinarstva. 

Projekat „Danasova škola novinarstva“ je sufinasiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija.