Branimir Jovančićević: Odnos vlasti prema zaštiti životne sredine je neiskren

Oni nemaju u svom članstvu niti jednu osobu koja je u svetu ekologije i životne sredine prepoznatljiva i koja bi svojim autoritetom mogla da odbrani stav o iskrenoj posvećenosti. Međutim, pitanje je u kolikoj meri su ove teme za njihove glasače važne i interesantne. Drugim rečima, na pitanju ekologije oni ne mogu ništa da dobiju, ali se stiče utisak da ne mogu ni mnogo da izgube, bar kada je u pitanju broj njihovih glasača – kaže za Danas Branimir Jovančićević, profesor Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i potpredsednik Demokratske stranke, odgovarajući na pitanje da li je životna sredina tema na kojoj bi SNS mogli da izgube izbore.

Kada kažete da vlast, ni opozicija nema iskren odnos prema zaštiti životne sredine na šta konkretno mislite? U kojoj meri se pitanje zaštite životne sredine politizuje i od vlasti, ali i opozicije?

– Odnos vlasti prema životnoj sredini se najbolje ogleda u izjavi samog predsednika od pre nekoliko godina. On je rekao da pojedine strane kompanije dolaze u Srbiju zato što u njoj ne moraju da u okviru svojih proizvodnih procesa ulažu sredstva radi zaštite životne sredine. Govorilo se tom prilikom najviše o kineskim kompanijama. Iznenađujuće je sa kojom je lakoćom naš predsednik izneo takav stav. Odnos prema životnoj sredini vlast je u poslednjih nekoliko godina donekle promenila, ali ne kao rezultat iskrenog samoinicijativnog zaokreta koji bi vodio rešavanju nagomilanih problema, već zbog toga što biva saterana uza zid pod političkim pritiscima uokvirenim ekologijom i životnom sredinom. Po ko zna koji put populizam vlasti, kao njena osnovna ideologija, izbacuje neku temu u prvi u plan. Ovog puta to je bila životna sredina. Postoje opozicione stranke ili one koje sebe tako nazivaju, na koje se može primeniti identična interpretacija. Lično sam srećan što sam u Demokratskoj stranci našao istomišljenike, profesionalce u oblasti životne sredine i njene zaštite, koji su u stranku i ušli da bi pokušali da naprave iskrene prodore u ovoj oblasti i od Srbije konačno načine pristojnu državu. Za takve svoje želje i planove smo dobili čvrstu podršku predsednika stranke Zorana Lutovca i njegovih najbližih saradnika. Očekujem da takav stav prema životnoj sredini zauzmu i naši koalicioni partneri.

Kako objašnjavate to što su pojedini ekološki pokreti uspeli da pokrenu veliki broj ljudi? Mogu li oni mobilisati do sada pasivno biračko telo da izađe na izbore?

– Pojava ekoloških pokreta je od velike važnosti. Istina, među njima ima i onih koji su osnovani iz politikantskih razloga, bez iskrene želje da se životna sredine sačuva i zaštiti od daljeg urušavanja. Siguran sam da su u takvi pokreti u manjini. Međutim, svi oni zajedno uspevaju da kod određenog broja opoziciono orijentisanih građana probude društveni aktivizam. Tako probuđeni građani, verujem da će na naredne izbore želeti da izađu. Glasaće za neko od ekoloških udruženja, ukoliko ona na izbore izađu, za političku stranku koja u svom programu ima prepoznatljiv ekološki karakter ili čak za političku opozicionu opciju bez prepoznatljivog ekološkog predznaka. Kod nekih je životna sredina služila samo kao sredstvo za buđenje opšte političke svesti.

Predstavnici akademske zajednice jesu podigli svoj glas protiv nekih štetnih projekata, poput metroa i namere da se gradi na području Makiša. SANU se izjasnila o projektu Jadar. Ali je generalan utisak da su Vaše kolege u celini bile suzdržane. Kako to objašnjavate? Videli smo kako je prošao Građevinski fakultet koji je izneo stav o izgradnji metroa, a gotovo svakodnevno slušamo šta o prorektoru Ratku Ristiću govori vlast.

– U javnosti je dosta zastupljen stav da je jedan od razloga dugog opstajanja na vlasti jedne ovako i ovoliko loše političke opcije indolentan odnos i društveni pasivizam srpskih intelektulalaca. Na meti su najviše naše vodeće akademske ustanove, SANU i državni univerziteti, pre svega ovaj naš u Beogradu. U prošlosti, posebno tokom devedestih godina, nastavnici univerziteta (zajedno sa studentima) i akademici su bili neuporedivo aktivniji i po mnogima su bili nosioci svrgavanja s vlasti diktature Slobodana Miloševića. Danas su demokratske slobode zajedno sa medijskim slobodama i nezavisnim delovanjem institucija, slično tom periodu, na ekstremno niskom nivou. Vrlo je složeno pitanje zašto onda nema intenzivnijeg aktivizma među srpskim intektualcima. Pojedinci u Akademiji i na Univerzitetu svojim delovanjem kao da pokušavaju da probude i ostale. Moramo da se nadamo da ćemo u tome uspeti.

Mislite li da će Odbor za zaštitu životne sredine koji je formiran na Beogradskom univerzitetu pomoći da se situacija promeni?

– Svakako je dobro što je takav odbor formiran. Mislim da će ga voditi prorektor Ratko Ristić. Jednom prilikom smo dugo razgovarali na temu malih hidroelektrana. Delovao je dosta ubedljivo. Tako da ja lično ne sumnjam u njegovu iskrenost. Da li će životna sredina biti inicijalna kapisla na Univerzitetu, kada je pitanju buđenje nastavnika iz zimskog sna, kao što su to bila ekološka udruženja na opštem društvenom nivou, ostaje da se vidi. Međutim, sigurno da vlast neće birati sredstva da to spreči.

Mnogo putujete po Srbiji. Kakvo je, po Vašem mišljenju, stanje životne sredine? Da li je Rio Tinto naš najveći problem kako se sada čini?

– Veoma je važno da se u uslovima ekstremno visoke korupcije u društvu spreči otvaranje rudnika jadarita u srpskom Podrinju. Vrlo problematičan tehnološki postupak dobivanja litijuma i njegovih soli iz rude, formiranje ogromnog jalovišta, devastiranje na stotine hektara plodnih oranica, upropašćavanje hidrološkog sistema celog jednog regiona, i sve to uz sramotno nisku rudnu rentu, čine ceo ovaj projekat neodrživim. Mi ne možemo da budemo protiv razvoja rudarstva u Srbiji. To jeste vrlo važna privredna grana, ali pod ovakvim društvenim okolnostima kada se odluke donose netransparentno u krugu malog broja ljudi, pod potpuno nedefinisanim kriterijumima, više je nego rizično po društvo započinjati bilo kakav veći projekat u Srbiji, a posebno otvarati rudnik ovog tipa i ovolikog gabarita. Sprečavanje otvaranja rudnika jadarita na vreme bi onemogućilo otvaranje novog velikog ekološkog problema u Srbiji. Međutim, time se ne rešavaju oni drugi brojni problemi koji se odnose na kvalitet i zagađenje svih segmenata životne sredine. Po kvalitetu vazduha, voda i zemljišta Srbija je na evropskom začelju. Najviše se osećaju i na zdravlje su najpogubnije brojne zagađujuće supstance u vazduhu naših gradova. S druge strane, najvidljiviji je rasuti komunalni otpad po javnim površinama. Divlje deponije već odavno su znak raspoznavanja naše države. Prosto je neverovatno da u vremenu kada se o životnoj sredini toliko u javnosti govori i piše, realno stanje bude toliko loše. Po meni je to vrlo složen sociološki problem. To prevazilazi okvire nas prirodnjaka, hemičara, ekologa, biologa, fizičara, fizikohemičara, i duboko zalazi u delokrug rada filozofa, sociologa, istoričara, psihologa, pa i lekara. Neophodno je sa jednog deklarativnog principa preći na jasno definisan i strategijski pristup. Takav pristup morao bi da obezbedi zdraviju i lepšu životnu sredinu u Srbiji, na konkretan i efikasan način, kako bi rezultati na terenu bili vidljivi u što kraćem roku.

Mediji nezainteresovani

U Novom Sadu je početkom decembra prošle godine održan veliki evropski naučni skup o hemiji životne sredine. Zamerate medijima što nisu bili zainteresovani za ovaj događaj.

– Na tom naučnom skupu je prezentovano oko 150 naučnih radova autora iz Srbije, regiona i skoro svih zemalja Evropske unije. U vrlo teškim epidemiološkim uslovima skup je organizovan na vrlo visokom nivou. Organizator je bila Evropska asocijacija za hemiju životne sredine (ACE), a lokalni organizatori su bili dve renomirane akademske institucije, Matica Srpska i Srpsko hemijsko društvo. Novi Sad i cela Srbija imali su priliku da vide šta je to najnovije u oblasti hemije životne sredine u Evropi. Međutim, izuzimajući najavu na televiziji Vojvodine, dve nedelje pre početka, jedan ovakav skup, uprkos brojnim pozivima, nije zabeležila nijedna novinarska ekipa. I to baš u vremenu kada se o ekologiji u Srbiji toliko priča. Da li je onda potrebno komentarisati nivo iskrenosti srpskog društva kada je u pitanju posvećenost zdravoj i lepoj životnoj sredini?