Odnosi Evrope i SAD na prekretnici

Ti ljudi u ovim orijentacijama traže ono što u okviru stvarnog društva ne mogu da imaju: priliku za bolji život, priznanje, pravdu. Nacionalni identitet i kulturne razlike nisu pravi razlog zašto dolazi do animoziteta, već samo način da se izraze iskustva odbačenosti i društvene nepravde.

Ovo su neka od iskustava koja Nemci, možda baš zato što ona pružaju negativan primer, moraju uneti u večiti diskurs o političkoj kulturi u Evropi kako bi i njihov položaj u okviru Evropi bio legitiman.

I u Evropi i u Americi ima mnogo onih koji kritiku iz Evrope nad politikom SAD, ko god da tamo vuče konce i ko god da se ovde oglasi, doživljavaju jedino kao nekakav vid opsesije, a politiku čiji je cilj samostalno donošenje odluka kao besmisleni bunt. Kritiku nad postupcima jedne Vlade u Sjednjenim Državama koja je izabrana na četiri godine i koja je čak i u sopstvenoj zemlji osporavana ili i odbacivana oni smtraju antiamerikanizmom. Stoga i traže motiv za ovakvo zlodelo umesto da procene argumente u sporu. Sasvim je jasno na čemu se zasniva ovakav stav, na koji čak i u samim Sjedinjenim Državama mnogi reaguju čuđenjem. Ovde je posredi ideja da je bezuslovna pokornost jedini primeren odnos koji bi Evopljani mogli imati prema SAD i da bi svako odstupanje od ove obavezujuće norme bilo sumnjivo. Čini se da je ova stavka trajna odrednica odnosa između SAD i Evrope i jedno od obeležja identiteta Evrope u njegovom sadašnjem stanju.

Stoga se političke rasprave u kojima treba odrediti političku interakciju između SAD i Evrope odvijaju figurativno rečeno na minskom polju, i to ne tek od početka ere Džordža Buša, iako od tada u zaoštrenoj formi. Jedva je moguće napraviti ijedan korak, čak i ako nije pogršan, a da on ne izazove eksploziju ili ponuditi ijedan argument a da se on ne obije o glavu onome ko ga je izneo. Sve to treba da stvori utisak da se rasprava ne vodi s razlogom i na osnovu iskustva, već s nekakvim predubeđenjima i iz čistog neznanja, i to upravo onda kada se pojavi bilo šta što bi govorilo protiv Amerike. Sasvim je jasno koliko je to apsurdno, pošto je svima očigledno da se te diskusije u stvari vode unutar granica ovih dveju strana – i u samim Sjedinjenim Državama postoje oni koji podržavaju kritiku iz Evrope, u skorije vreme je to u leto 2003. učinio Ričard Rorti, s obe strane okeana uvažen filozof, dok su neki od najodlučnijih zagovornika sadašnjeg odnosa prema SAD publicisti i političari iz Evrope, u prvoj liniji britanski premijer Toni Bler. A i pored toga se ovo postavljanje mina koje treba da atakuju ne na argumente već na navodne namere jednako nastavlja.

Nastavlja se