„Odrasli su nešto ozbiljno pogrešili u vaspitanju“: Sagovornici Danasa o učestalim incidentima s oružjem u srpskim školama

Ovi slučajevi događaju se nakon što se Srbija suočila sa dve masovne pucnjave – u beogradskoj školi „Vladislav Ribnikar“ i u selima oko Mladenovca, pa je pitanje bezbednosti u školama već mesecima tema broj jedan u javnosti.

Prema pisanju medija, u osnovnoj školi u čačanskom selu Preljina došlo je do incidenta kada je učenik osmog razreda došao u školu sa igračkom u obliku pištolja, dok je takođe osmak iz OŠ „Dušan Jerković“ u školskom dvorištu, pucao najverovatnije iz pištolja na kapisle.

– Ne postoji sve veći broj incidenata. Takve stvari su se dašavale i pre događaja u OŠ „Vladislav Ribnikar“, ali je društvo to ignorisalo – kaže Nikola Ćebić, iz Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije, upitan kako komentariše sve veći broj incidenata u kojima đaci donose oružje i replike oružja u školu.

Za Gordanu Danilović, profesorku književnosti iz Užica, pomenuti incidenti su odraz opšte društvene klime u zemlji u kojoj je nasilje model ponašanja.

– Ne donose to samo đaci, ali njih otkrijemo i to se vidi. Ko zna šta ko sve nosi sa sobom. Kultura nasilja je jedini model koji se deci i mladima nudi i oni su ga prihvatili – smatra Danilović.

Katarina Šćepanović, članica Glavnog odbora Foruma beogradskih gimnazija, misli da su incidenti u kojima su učenici donosili replike oružja u školu pre svega prouzrokovani dečjom potrebom da za kratko vreme ili na lak način privuku pažnju.

– Meni upada u uči slučaj devojčice iz Čačka koja je prema navodima medija donela nož da pripreti dečacima koji su joj maltretirali brata. Čini mi se da ovaj slučaj treba da nas zabrinjava, jer deluje kao da su deca prepoznala nešto što je opšta klima u društvu, a to je da nasilje prolazi i da oni koji vrše i sprovode maltretiranje i mobing svih vrsta prolaze nekažnjeno, te običnom čoveku, građaninu, a ovde i detetu, ne preostaje ništa drugo nego da uzme pravdu u svoje ruke. Ovaj slučaj govori i o klimi u društvu gde sada i deca vide da ne mogu da imaju poverenje u institucije i to je najbolnije – navodi Šćepanović.

Specijalistkinja školske psihologije Biljana Lajović kaže da su poslednji incidenti u školama pokazatelj da odrasli rade „nešto ozbiljno pogrešno u vaspitanju dece“.

– Da sam ja roditelj dece koja to rade ozbiljno bih se zabrinula i preispitala gde sam propustila nešto važno da uradim. Ne znači da sam imala lošu nameru, ali znači da nešto treba da se preduzme i da se, ako je potrebno, potraži pomoć na vreme – ističe Lajović.

To što su se pomenuti incidenti dogodili u školi je, prema njenom mišljenju, logično, jer je škola jedino mesto gde se deca okupljaju.

– Mi smo izgubili sve vanškolske sadržaje gde su se deca okupljala i družila i to nema veze sa količinom novca koja je roditeljima na raspolaganju. Ranije smo imali i gorane, i izviđače, i sport, i folklor… sve to nije koštalo roditelje, nego je te aktivnosti finansirala država. Sada se to izgubilo u magli trčanja za nekim sportovima gde se jure vrhunski rezultati, da bi sutra deca imala veliku zaradu. Malo dece se bavi sportom rekreativno, malo dece se igra. Vi ne možete da vidite decu koja se igraju napolju, a da ih odrasli ne drže na oku. I svi drže mobilne telefone – komentariše Lajović.

Ona ističe da poslednji incidenti u školama nisu identični, niti je reč o istim ponašanjima.

– Devojčica je pokušala da zaštiti brata na pogrešan način, na način koji nije primeren. Ovo drugo može da bude neumesno ponašanje koje nije dobro, a naročito nije dobro posle „Ribnikara“ i Mladenovca. To nam govori da smo mi odrasli ozbiljno promašili u vaspitanju dece i da šaljemo pogrešne poruke o sistemu vrednosti – kaže Lajović.

Ona primećuje da otkako su se dogodile dve masovne pucnjave, svaki dan se u javnosti pojavi informacija o nasilnom prekidu nečijeg života, bilo da je reč o ubistvima, saobraćajnim nesrećama, tučama…

– Mi odrasli više ne umemo da se ponašamo bez nasilja. Kako onda da očekujemo da se deca drugačije ponašaju ako im dajemo loš primer? Deca nisu izolovana. Kod nas se veoma razlikuje ono što pričamo i ono što radimo, a zaboravili smo da će deca prihvatiti ono što mi radimo. Mi ne kontrolišemo kakve rečenice izgovaramo, kod nas su uvrede i jezik mržnje svakodnevica, to se podrazumeva. Prva tačka je da se mi odrasli promenimo i ja tu vidim ozbiljan zadatak za porodicu i za one koji se bave porodicom – zaključuje Lajović.