„Odrasli uspeli da stvore društvo u kojem je sve više i dece nasilnika“: Šta je Patrijarh Porfirije poručio u Božićnoj poslanici?

Božićnu poslanicu prenosimo u celosti:

Po milosti Božjoj pravoslavni Arhiepiskop pećki, Mitropolit beogradsko-karlovački i Patrijarh srpski, sa svim arhijerejima Srpske pravoslavne crkve – sveštenstvu, monaštvu i svim sinovima i kćerima naše svete crkve: blagodat, milost i mir od Boga Oca, i Gospoda našega Isusa Hrista, i Duha Svetoga, uz sveradosni božićni pozdrav:

MIR BOŽJI – HRISTOS SE RODI!

Danas se rađa Sin Božji Jedinorodni,
Sjajnost slave Njegove, Obličje bića Njegova
i večnosti Njegove, Očev izraz i Reč,
Onaj kroz Koga je i vekove stvorio,
kroz Koga je postalo sve, vidljivo i nevidljivo
(sveti Jovan Damaskin).

Prošlo je, evo, više od dve hiljade godina otkada je u Vitlejemu, judejskoj varošici nadomak Jerusalima, neki neimenovani provincijski činovnik Rimskoga carstva zapisao dva imena, Josif i Marija, a verovatno je nekog od sledećih dana, u toku popisa stanovništva, dopisao još jedno ime, ime Isus, kako je nazvano novorođeno čudesno dete. Zapisao ih je sa jednakom ravnodušnošću sa kojom je zapisivao i sva ostala imena prilikom popisa, i ne sluteći da zapisuje jedinstvenu, neponovljivu ličnost, dete koje će zauvek podeliti istoriju na istoriju do njegovog rođenja i na istoriju po njegovom rođenju, a čovečanstvo na one koji su bezuslovno za njega, na one koji su protiv njega i na „treći rod”, one „mlake” koji su čas za njega, čas protiv njega, ali uvek sa „zadrškom” i „odstupnicom”.

Pomenuti popisivač nije ni sanjao da novorođeno dete, odnosno njegovo neobično ime Isus (Spasitelj), predstavlja najveći dar neba zemlji: njega i njegovo ime blagovestio je sveti Arhangel Gavrilo Presvetoj i Prečistoj Djevi Mariji, potonjoj Majci njegovoj, a time i majci svih nas.

Ta ličnost i to ime zalog je pomirenja Boga i čoveka posle čovekovog otpadništva od Boga kroz greh, zalog oslobođenja roda ljudskog od greha, smrti i đavola. Koliko bi se on tek začudio da mu je iko kazao da su o Božanskom detetu, rođenom u pećini, u ubogom skloništu pastirâ, i položenom ne u kolevku, već u obične jasle za stoku, znali i govorili drevni proroci vekovima pre nastanka Rimskoga carstva?

A kako bi se tek prezrivo nasmejao da je iko stao da ga uverava da će Rimska imperija propasti i nestati, a da će nepojmljivo – za njega i fantazmagorično – nebesko carstvo, na čelu sa tim naizgled beznačajnim detetom, biti nepobedivo i večno? Da, činovnik je zapisao ime tek rođenog deteta, ako ga je uopšte zapisao, verovatno i ne videvši ga. O tom detetu, međutim, prorokovali su, eksplicitno ili implicitno, sveti proroci Isaija i Mihej, kao i drugi starozavetni čuvari i učitelji vere u jednoga, jedinog i istinitog, Boga i gospoda sveta i čoveka.

Sredinom 2. veka po Hristu živeo je filozof po imenu Justin, čovek koji je čitav svoj život posvetio traganju za istinom, ne za jednom od „istinâ“ već za punom, konačnom, apsolutnom istinom. Izučivši nauku i filozofiju svoga vremena – otud mu i naziv sveti Justin Filosof – i ne pronašavši u njoj istinu, priklonio se hrišćanskoj veri, potvrdivši svoju privrženost njoj mučeničkom smrću za nju, zbog čega je nazvan, takođe, sveti Justin Mučenik.

Nameće se pitanje: šta je to što ga je privelo veri koja je u njegovo vreme bila surovo gonjena? To je svetlost znanja, odgovara on. To je uzvišena i nadumna mudrost hrišćanskog učenja, tačnije otkrivenja Božjeg u Hristu, koji i jeste ipostasna, ličnosna premudrost Božja, darodavac prevashodnog bogopoznanja (sr. Filiplj. 3, 8).

Na samom početku svetog Jevanđelja po Jovanu (1, 1) On se naziva Logos, tojest reč Božja, smisao, razlog i svrha svega što postoji i živi. on sâm postoji i živi od iskoni, predvečno, „u Boga“ (Jov. 1, 1 – 2). Kao večan i sabespočetan Bogu ocu i duhu svetom, on je i tvorac svega (vidi Jov. 1, 3; sr. Kol. 1, 15 – 17 i Jevr. 1, 2 – 3), ali i izvor istinskog života i neugasive duhovne svetlosti: „U njemu beše život i život beše svetlost ljudima” (Jov. 1, 4). Ovu istinu snažno ističe sveta crkva već u prvom stihu božićnoga tropara, tojest svečane pesme na praznik njegovog rođenja: „Roždestvo tvoje, Hriste Bože naš, zasja svetu svetlošću bogopoznanja…“. Završnim pak stihom tropara crkveni pesnik naglašava da se na Božić predvečni Bog, nas radi, rodio kao dete. Zamislimo samo: predvečni Bog i naizgled bespomoćno novorođenče, a jedna te ista ličnost! U kondaku, drugoj himni praznika, ovu nadumnu tajnu naše svete vere razrađuje veliki vizantijski himnograf, sveti Roman Slatkopojac:

„Djeva danas Nadsuštoga rađa
i Zemlja pećinu Nepristupnome prinosi;
anđeli, zajedno s pastirima, slavoslove,
a mudraci, zajedno sa zvezdom, putuju,
jer se nas radi rodilo dete, prevečni Bog.”

Bog – dete! Hristos se rodi! Kakvo čudo, kakva tajna, kakva blagovest, kakva radost, majka svih naših radosti! Ali ne zaboravimo: u svakome od nas, do kraja ovozemaljskog života, živi dete. Otkrivenje Božje, darovano nam u Hristu duhom svetim, upućeno je upravo detetu u nama. Dete sluša, čuje i, štaviše, duhovnom intuicijom razume ono što mi, takozvani ili samozvani odrasli ljudi, niti čujemo niti razabiramo.

Dete u nama zahvalno odgovara Bogu za radost Božića, radost za koju opterećeni, posustali, cinični (čitaj: ogrehovljeni) svet „odraslih” više nije sposoban. Čast izuzecima, naravno! Verovatno se još jedino deca ne čude tome što je Bog došao na svet ili sišao u svet u liku deteta, Bogodeteta, čiji lik do danas i doveka svetli sa svetih ikona, otkrivajući nam ono što je najtananije i najradosnije u hrišćanstvu – tajnu „večnog detinjstva Božjeg”. „Budite kao deca!”, poručuje nam Gospod naš (Mat. 18, 3). Ako ga poslušamo, shvatićemo sveradosnu blagovest Božića, tojest tajnu njegovog rođenja.

Dete je bez roditeljske ljubavi, brige i zaštite bespomoćno, ali je i biće zajednice po preimućstvu, jer ne može da živi sâmo, bez drugih, bez porodice, bez ljubavi. Bogomladenac Isus je po svojoj ljudskoj prirodi takođe bio bespomoćan, uz to odmah po rođenju ugrožen mržnjom i smrtnom pretnjom od strane oblasnog tiranina Iroda, opijenog svojom moći i vlašću, ali apsolutno nesvesnog da to novorođenče, u kojem vidi svog budućeg konkurenta u nadmetanju za vlast, on ne može ubiti.

Jer, ono i nije „car judejski” nego car nebeski, Bogočovek koji nije došao u svet da gospodari nego da bude „svima sluga” i da sebe žrtvuje „za život i spasenje sveta”. On ne želi da ga se bojimo. Ulazi u srca naša i osvaja ih, ali ne strahom, ne dokazima svoje božanske moći, već isključivo ljubavlju. Ne vidi u nama robove i sluge nego svoju „malu braću”. Njega, Bogomladenca, Bogodete, možemo istinski voleti samo kada smo dušom i srcem deca. Srećom, „odrastao čovek je sposoban da se vrati detinjstvu”; štaviše, on „postaje odrastao onda kada zavoli detinjstvo” i „kada čezne za detinjstvom”, za njegovom slobodom, iskrenošću i radošću (Aleksandar Šmeman).

A šta vidimo danas, u svetu i kod nas? Da li detinjstvo i decu vole ljudi, odrasli, ali otpali od Boga, kada bez griže savesti ubijaju desetine hiljada dece? Nije važno čija su to deca, palestinska, arapska ili jevrejska, ruska ili ukrajinska, ili neka druga, među njima i srpska deca; samim tim što su deca, ona pripadaju Gospodu, Životodavcu i Promislitelju, ali i svima nama, vaseljenskoj porodici zvanoj čovečanstvo.

Ko je imao pravo da, na pitanje o nekih pola miliona dece koju je NATO vojska pobila u Iraku, odgovori da se to, uprkos surovosti, isplatilo? Ko je dao pravo Hamasu da jevrejsku decu otima i drži kao taoce, a ko izraelskoj vojsci da za nepuna dva meseca pobije nekih osam hiljada nevine palestinske dece, skoro polovinu od svih ubijenih?

Ko je imao pravo da osudi na smrt dvanaest srpskih beba, pre više od četvrt veka u Banjaluci, sve u ime mirotvornih sankcija? Ko je imao pravo da ubije devojčicu Aleksandru Zec i celu njenu porodicu u Zagrebu, malu Milicu Rakić u Batajnici, srpsku decu u Goraždevcu kod Peći?

Ako nastavimo da nabrajamo žrtve dečje golgote, od Dahaua i Aušvica, Jastrebarskog i Jasenovca, do današnjih stratišta širom sveta, ova božićna poruka, draga deco naša duhovna, pretvoriće se u beskrajnu tužbalicu. Treba dodati i zlokobnu činjenicu da su odrasli uspeli da stvore društvo u kojem je sve više i dece nasilnika, dece zločinaca. Primerâ je mnogo – u Americi, u Evropi i drugde – ali, nažalost, i usred Beograda: škola „Vladislav Ribnikar” dovoljno o tome govori. Sve vas, braćo i sestre, pozivamo na usrdnu pokajničku i očišćujuću molitvu za decu i za sve ljude u našem narodu, ovde i u rasejanju, osobito za napaćeni, ali uspravni, verni i hrabri srpski narod na Kosovu i u Metohiji, kao i za sve ljude i narode na zemlji.

U turobnoj stvarnosti današnjice naš jedini odgovor, dostojan naše pravoslavne hrišćanske vere, jeste božićno slavoslovlje. Zato: „Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja!” (Luk. 2, 14; sr. 19, 38). Danas proslavljamo divni dan Hristovog rođenja i ovim rečima božićne pesme:

„Bestelesni se ovaploćuje,
Nevidljivi biva viđen,
Nedodirljivi postaje opipljiv,
Vanvremeni dobija početak u vremenu,
Sin Božji – Sin Čovečji postaje…”

Danas nas Majka Crkva poziva:

„Hristos se rađa – slavite!
Evo Hrista sa nebesâ – njemu, u susret hodite!
Evo Hrista na zemlji – uzvisite se!
Pevaj Gospodu, sva zemljo!”

Molimo se za mir svuda u svetu. Apelujemo na vas da se borite za svetinju braka i porodice, naročito pak za uzrastanje dece „u strahu Gospodnjem”, što znači u pobožnosti i čestitosti, a ne u robovanju samoživosti i bolestima zavisnosti.

Pozivamo vas da Badnje veče proslavite u porodičnom krugu, sa svojom decom, u duhu vekovne tradicije srpskog naroda, uz badnjak, u atmosferi koja će vas podsetiti na ubogu vitlejemsku pećinu, sklonište pastirima i njihovim stadima. U njoj se, na beskrajno smiren način, rodio car slave i bio položen u obične jasle umesto u kolevku jer za eega, najvećega gosta, Emanuila ili „Boga koji je s nama”, „ne bejaše mesta” u ljudskim gostionicama onoga vremena (Luk. 2, 7), kao što ga ni danas nema ne samo u savremenim hotelima nego ni u nekim ljudskim srcima.

Čestitajući svima vama, braćo i sestre, i ovaj Božić, kao i nastupajuću Novu godinu dobrote Gospodnje, prizivamo na vas blagoslov Boga i oca, nas radi rođenoga sina njegova Isusa Hrista i svetoga duha, od kojega – i Prečiste Djeve Marije – on i bi rođen, uz sveradosni božićni pozdrav:

Mir Božji – Hristos se rodi!