Odrastao na konju, u četvrtoj godini jahao bez sedla

Temudžin i Jamuka bili su daleki rođaci, ali želeli su postati još bliži; želeli su postati braća. Dva puta su se u detinjstvu jedan drugom zakleli na večno pobratimstvo i postali braća po krvi, u skladu sa mongolskom tradicijom. Priče o ovom prijateljstvu, osuđenom na propast, i ključni događaji iz ovog ranog perioda Temudžinovog života, otkrivaju mnoge upečatljive pojedinosti o Temudžinovoj neverovatnoj sposobnosti da se izdigne iznad ličnih nevolja i skupi sva sredstva koja su mu bila potrebna da konačno ukroti razuzdano plemensko nasilje koje je vladalo stepom.
Temudžin i Jamuka postali su bliski prijatelji. Zajedno su lovili, pecali, igrali se dečačkih igara čija svrha je bila svakodnevna vežba. Mongolska deca, i dečaci i devojčice, odrastali su na konjima. Od najranijeg detinjstva učili su da jašu zajedno sa roditeljima ili starijom braćom i sestrama. Tako su posle samo nekoliko godina bili u stanju da jašu samostalno i da se održe na konju. Obično su do četvrte godine sva deca umela da jašu bez sedla, a kasnije i stojeći. Stojeći na leđima konja u trku, često su se međusobno koškali da vide ko će uspeti da zbaci onog drugog s konja.
Kada bi im noge porasle dovoljno da bi dosegle uzengije, učili su da gađaju lukom i strelom i bacaju laso s konja u trku. Mete su pravili od kožnih mešina, privezanih za motke, tako da su se klatile i lepršale na vetru. Mladi su vežbali gađanje pokretnih meta, jašući na konju, sa raznih odstojanja i pri različitim brzinama. Te igre su im podarile veštine od neprocenjive vrednosti u kasnijem konjaničkom životu.
Druge igre su obuhvatale bacanje „zglobova“, neke vrste kockica, načinjenih od ovčijih zglobova. Svaki dečak bi sa sobom nosio četiri takva „zgloba“; njima su predskazivali budućnost, rešavali svađe ili se, prosto, zabavljali. Jamuka i Temudžin su igrali još i mnogo oštrije igre, na zaleđenoj reci – nešto nalik na bocanje na ledu. Mada Tajna istorija ne pominje klizanje, putnik iz Evrope je, posle sto godina, napisao da su lovci iz tih krajeva često vezivali kosti životinja za stopala kako bi mogli da jure preko zaleđenih jezera i reka radi lova ili zabave.
Zahvaljujući ovim veštinama, Mongoli su kasnije, u ratovima, stekli ogromnu prednost. Za razliku od bilo koje druge vojske, umeli su da sa lakoćom jašu ili čak da se bore na zaleđenim rekama i jezerima. Smrznute reke, koje su Evropljanima predstavljale zaštitu od neprijateljske invazije, na primer, Volga ili Dunav, za Mongole su bile otvoreni putevi po kojima su mogli dojahati pravo pred gradske zidine, baš u doba godine u kojem su Evropljani bili najslabije pripremljeni za odbranu.
Temudžin je proveo mladost pomažući svojoj porodici da preživi. Igre, kojih su se on i Jamuka igrali na zaleđenoj reci Onon, jedina su zabava koja se pominje u svim izvorima o životu dečaka koji je izrastao u velikog osvajača. Temudžin je imao oko jedanaest godina kada su se on i Jamuka prvi put zakleli na odanost jedan drugom. Dečaci su razmenili igračke da ozvaniče zakletvu. Jamuka je Temudžinu poklonio „zglob“ jelena, a Temudžin je Jamuki uzvratio sličnim predmetom, ukrašenim malim komadom mesinga, retkim blagom koje mora da je došlo izdaleka. Iduće godine, razmenili su darove odraslih – strele. Jamuka je od dva komada junećeg roga, u kojima je probušio dve rupe, načinio zviždeću strelu za Temudžina. Temudžin je Jamuki poklonio tananu strelu, vešto načinjenu od čempresovog drveta. Kao i svi lovci minulih pokolenja, i Temudžin je brzo savladao tajni način sporazumevanja, zvucima, koje je stvarala zviždeća strela. Ostali nisu na njih obraćali pažnju ili, prosto, nisu umeli da ih protumače.
Ova, druga po redu, ceremonija zakletve značila je da su dečaci često gutali pomalo krvi jedan od drugog i tako razmenjivali delove sopstvenih duša. Tajna istorija citira Jamuku, koji kaže da su njih dvojica jedan drugom uputili reči koje je nemoguće zaboraviti i jeli nepoznatu „hranu koja nije mogla da se svari“. Ovom zakletvom, dečaci su postali ande – vezani čvršće nego da su bili braća po krvi, pošto ande slobodno i svesno biraju jedan drugog. Jamuka je bio jedini anda u Temudžinovom životu.
Jamukin klan se nije vratio sledeće zime, pa je cela godina razdvojila dva dečaka. Ova veza, iskovana u detinjstvu, docnije će postati presudna prednost, ali i glavna prepreka Temudžinovom putu ka moći.
Nasuprot bliskosti iz ranog detinjstva, koju je delio sa Jamukom, Temudžina je kod kuće mučio nasilnički autoritet koji mu je nametnuo stariji polubrat Begter, pa je suparništvo između braće, kako su odrastali, postajalo sve oštrije. Porodični život mongolskih stočara bio je pod vlašću krute hijerarhije i tada, baš kao i danas. Suočeni sa mnogim svakodnevnim opasnostima od grabljivica i surove klime, Mongoli su razvili sistem u kome deca moraju bez pogovora slušati roditelje. Kada je otac bio odsutan, nekoliko sati ili nekoliko godina, njegovu ulogu preuzimao je najstariji sin. Najstariji brat je imao pravo da upravlja životom mlađe braće i sestara, da im dodeljuje poslove i da im daje ili uzima po volji. Imao je neograničenu vlast.
Nastavlja se