Održana diskusija "Živeti sa HIV-om"

Ova konferencija organizovana je u sklopu Nedelje ponosa koja prethodi samoj Paradi Ponosa.

Povod za ovakvu diskusiju je slaba vidljivost i diskriminacija na više nivoa osoba obolelih od HIVa, a cilj diskusije je pokretanje razgovara o HIVu i razbijanje tabua koji su sveprisutni kada je ova bolest u pitanju. Diskusiju je moderirao Aleksandar Savić ispred organizacije „Da se zna“ i organizacionog odbora Parade ponosa, a njegovi sagovornici i sagovornice na ovu temu bili su Vladimir Antić ispred USOP-a (Unija organizacija osoba oboleih od HIVa Srbija), Dubravka Malohodžić iz organizacije Žene plus i Đurica Stankov iz „AS“ – Centra za osnaživanje mladih osoba koje žive sa HIV-om i AIDS-om.

Diskusija je otvorena statističkim podatkom Instituta za javno zdravlje Dr Milan Jovanović Batut koji glasi da u proseku 1200 osoba u Srbiji ne zna da su zaražene HIVom kao I da se o HIV visrusu, životu osoba sa HIVom i načinima prenošenja jako malo zna I uopšte govori u Srbiji. Vladimir Antić konstatovao je da je ultimativni cilj da epidemija virusa u budućnosti zaustavi a to se jedino može postići pričom o osobama koje žive sa HIVom. Anitć je istakao je da su HIV pozitivne osobe mnogo više od brojki i statistike i da je sramota okrenuti leđa ovi ljudima isključivo iz pukog neznanja. USOP je jedina zajednica ovakvi ljudi u čitavom regionu, a obuhvata ljude sa cele Srbije.

Dubravka Malohodžić je, govoreći o ženama koje boluju od HIVa, rekla da kada su žene u pitanju postoji dodatni nivo stigmatizacije kao I da tim klinike Narodni front porađa žene sa HIVom I da one mogu da rađaju zdravu decu ukoliko postoji adekvatno tetiranje oboljenja tokom života. Đurica iz „AS“ – Centra za osnaživanje mladih osoba koje žive sa HIV-om i AIDS-om naglasio je da – što je grupa marginalizovanija to je i diskriminisanija. Takođe je naglasio da proces osnaživanja ljudi koji boluju od HIVa da javno govore o ovoj bolesti veoma važan ali ujedno i veoma težak jer često dolazi i do razočaranja.

Rezultati situacionih testiranja pokazuju da je najveći nivo diskriminacije prisutan u zdravstvenim i socijalnim ustanovama, ovi rezultati su poražavajući, uzimajući u obzir da su ove ustanove mesta gde obolele osobe provode najviše vremena. Podatak koji govori da 60% procenata populacije Srbije ne bi pružilo ruku niti bi u kuću primilo osobo koja je obolela od HIV-a i AIDS-a, govori o nivou neznanja I neiformisanosti koje ove osobe ostavlja na samoj margini društva. Osobe se najčešće obraćaju nevladinim organizacijama za pomoć i razgovor jer se neretko događa da lekari i zdravstveno osoblje ne poštuju tajnost podatak o zdravstvenom stanju paciojenta. Kao najproduktivniji metod rada sa obolelim osobama pokazao se razgovor sa vršnjačkim iliti parnjačkim savetnikom, koji iako nije stručno lice najčešće je jedina osoba koja može da razume sa čime druga osoba obolela od HIVa suočava.

Rečenica kojom je diskusija zaključena glasila je da poljupci i zagrljaji ne prenose HIV, a ukoliko su oni potrebni zdravim osobama, osobama obolelim od HIV-a/AIDS-a su zasigurno duplo potrebniji.