Odstranjivanje Jovanke i pobeda Nikole Ljubičića

Već i prvih dana te godine počele su glasine i spekulacije o pogoršanju Titovog zdravlja. Krajem februara 1976. Amerikancima je ponovo postalo sumnjivo da je Tito nestao iz javnosti. Po tadašnjim „kremljološkim“ kriterijumima, to je bilo dovoljno da počnu spekulacije o „ozbiljnoj bolesti“.

Američki službenici zabeležili su objašnjenja tadašnjih funkcionera MSP, Feodora Starčevića, kao šefa odeljenja za Severnu Ameriku i Stane Tomašević Arnesen, delegata Savezne skupštine, koji su objasnili da je Tito jednostavno premoren od dugih i brojnih putovanja.

Sama po sebi, vest nije ni spektakularna, ni specijalna, ali je indikativno ko su bili njeni primaoci. To su bili državni sekretar i NATO, što dokazuje koliko su Tito i njegovo zdravlje bili važni za dve najuticajnije instance zapadnog sveta – američkog predsednika i zapadnu vojnu alijansu.

Ova vest izazvala je lančanu reakciju, tako da su se u prikupljanje informacija o Titovom zdravlju uključile i druge američke ambasade u svetu kao i NATO predstavništva.

Stvari su išle dotle da je američki državni sekretar Henri Kisindžer, iritiran neprestanim dvonedeljnim spekulacijama i prenošenjem abrova, 11. marta poslao instrukciju ambasadama u Beogradu, Bernu i Beču u kojoj ih je obavestio da je Tito najavio organizovanje oproštajnog ručka za švajcarskog ambasadora 11. marta u Karađorđevu. Kisindžer je zatražio da ove ambasade kontaktiraju švajcarske diplomate, čuju njihove opservacije o Titovom zdravlju i da odmah jave u Vašington.

To pitanje je ponovo zaoštreno posle Samita nesvrstanih koji je održan u Kolombu. Tito je doživeo dva lakša srčana napada tokom konferencije nesvrstanih koja je održana od 16. do 19. avgusta 1976. Samo najuže rukovodstvo je znalo za te njegove zdravstvene probleme. I ne samo zdravstvene, nego i bračne probleme i odnos sa suprugom Jovankom.

O atmosferi u Kolombu rukovodstvo zemlje izvestio je Stane Dolanc, koji je dramatično saopštio da je sve moglo da ispadne katastrofalno. Okrivio je lekare da su neozbiljno shvatili Titovo zdravstveno stanje. Tito nije mogao da bude domaćin na prijemu koji je bio već unapred pripremljen i najavljen, nego je to umesto njega učinila Jovanka, a ne Cvijetin Mijatović koji je bio potpredsednik Predsedništva SFRJ.

To je celom jugoslovenskom rukovodstvu upalo u oči i zvonilo za uzbunu. Dolanc je ocenio da je „Jovanka blistala“, a da je „prijem bio iznad potreba“, jer je „kavijara, francuskih vina i svega drugog bilo na pretek“. Stane Dolanc je uočio da je „tamo dovezen i njen auto“, da bi jetko primetio: „Sve to neko plaća“.

Dolanc je obavestio rukovodstvo da su se Tito i Jovanka u Kolombu opet posvađali. Jovanka je, prema Dolančevoj verziji, napala Tita da je njegova maserka sovjetski špijun i da ima dokumentaciju o tome. Kada je to Dolanc ispričao Titu, ovaj mu je odgovorio: „Ne znam koji je to po broju sovjetski špijun koje ona proglašava i za sve je rekla da ima dokumentaciju, ali ni za jednog nije pokazala“. To je, prema njegovoj oceni, i dovelo do srčanih problema.

Ovo će biti uvod u dramatične događaje u septembru 1976. koji su presudno uticali na sudbinu Jugoslavije. U njima će Titova supruga Jovanka biti definitivno odstranjena iz najbližeg Titovog okruženja, a vojska će učvrstiti svoj položaj u upravljanju zemljom.

Odmah je održano nekoliko sednica državnog rukovodstva, Predsedništva SFRJ i Predsedništva CK SKJ na kojima se raspravljalo kako da se Tito rastereti svojih dužnosti. Jedna od tih sednica održana je i 10. septembra 1976. Ona će odmah postati predmet čaršijskih spletki i nagađanja, a ni manje, ni više, stići će i do samih vrhova svetske politike, Bele kuće, NATO i CIA, koji su se, kao što vidimo, već godinama posebno bavili Titovim stanjem zdravlja. Pored toga što je na sednici zatraženo da se Tito oslobodi dnevnih aktivnosti, a baš na osnovu događaja sa konferencije u Kolombu, ocenjeno je da se Jovanka ponaša kao lider.

Izuzetno uznemirujuća bila je zloslutna najava da su ove bolesti smrtonosne. Bio je to dovoljan razlog da se postavi pitanje kadrovskih rasporeda i ko će gde da bude u slučaju Titove smrti.

Najvažnije pitanje bilo je ko će biti na čelu JNA jer je došlo vreme da se bira novi savezni sekretar za odbranu.

Glavni favoriti za nasleđivanje generala Nikole LJubičića, koji je već tri mandata bio na čelu armije, bili su slovenački generali Ivan Dolničar i Stane Potočar. Iza scene, vodila se, međutim, velika bitka. Nešto kasnije te godine, velika „afera Jovanić“ potresla je JNA. Ona je bila direktan rezultat uverenja da Jovanka želi da preuzme vlast u zemlji posle Tita tako što bi nametnula „svog čoveka“ na čelu Armije i da je general Đoko Jovanić njen izbor.

Čitav slučaj je buknuo u vreme kada se general LJubičić nalazio na službenom putu u Latinskoj Americi od 8. do 18. septembra 1976.

Svest jugoslovenskog vojnog i političkog vrha značajno je oblikovana obaveštajnim izveštajima iz inostranstva koji su ukazivali da je Tito samo marioneta u Jovankinim rukama. Već nekoliko godina, jugoslovenski obaveštajci dobijali su sliku da u svetu više gledaju na Jovanku kao na Titovu naslednicu, nego na zvanične funkcionere. Evo kako je, recimo, izgledao jedan od tih izveštaja upućenih vojnom vrhu, a koji iz Rima prenosi agent pod imenom „Ruđero“:

„On raspolaže podacima da se Jovanka povukla i da je sigurno došlo do toga da je T (Tito) saznao neke stvari, pa joj je otvoreno rekao približno: Ti si mi supruga, znaju se tvoja prava i obaveze, ali nemoj mi se mešati u državna, a posebno ne u vojna pitanja. Očito je da je ona upozorena veoma ozbiljno i zbog toga je došlo do zahlađenja odnosa između njih (nije prisustvovala nekim sastancima kojima inače zajedno s njim obično prisustvuje, nije išla u Švedsku, i sl.).

Međutim, ostalo je i dalje nerešeno pitanje koje se ranije forsiralo, tj. odlazak LJubičića, a iza toga nije bila samo Jovanka, nego još i neki drugi, pa će Tito morati da nađe načina da dođe do realizacije kada bude sam ili sa nekim najbližim planirao“.

Posle konferencije u Kolombu, 24. avgusta stigao je još jedan izveštaj koji je potvrđivao da „Jovanka čeka moment“ kada će da preuzme kontrolu i da za to mora da postavi osobe lojalne njoj na vrh Armije. Dojavljeno je da je Titu „nabacivala ideji o smeni saveznog sekretara, iznosila argumente“, dok je on slušao i ćutao, ali mu je jednom dosadilo da to sluša, pa je viknuo – dosta!“.

Ovaj izveštaj stigao je u vreme kada su se plele kadrovske kombinacije ko će biti na čelu vojske, a nedelje posle konferencije u Kolombu prošle su uglavnom u razgovorima o tome.

Tito je sam o tome razgovarao sa vojnim komandantima i najbližim saradnicima. Jedan od najvažnijih bio je Edvard Kardelj. Sledeći ministar odbrane trebalo je da bude Slovenac, a Kardelj se uvek pitao za sve stvari koje su se ticale Slovenije i Slovenaca. Kardelj je o tome razgovarao s Nikolom LJubičića 6. septembra, u višečasovnom razgovoru u vili na Brdu kod Kranja.

Kardelj: Tito je sam pokrenuo pitanje promena u vojsci. Pitao me je šta mislim da za saveznog sekretara dođe Mamula. Rekao sam mu da sada to ne bi bilo dobro činiti, već treba čekati da se to uklopi u naredne promjene, a to je za godinu i po dana. Tad će se postaviti pitanje promena u SIV-u i drugim organima. Ako bismo sada samo menjali saveznog sekretara morali bismo da objasnimo armijskom sastavu i jugoslovenskoj javnosti zašto to činimo. Tito je to saslušao, ali nije komentarisao.

LJubičić: Ako je tu u pitanju ličnost, onda nema problema, ja želim da idem. Ali ako je to borba za Armiju, onda treba razmisliti i vidjeti koja ličnost tu treba da dođe.

LJubićić i Kardelj bili su dvojica ljudi najbližih Titu. Oni su znali da će onaj ko bude na čelu vojske upravljati i zemljom posle Tita. Otuda Kardelj nije podržao predlog za Slovence na čelu vojske, generale Dolničara i Potočara, mada je bilo najprirodnije da to učini. Veteran političkih borbi i političke taktike znao je da više vredi ako stvori saveznika, nego ukoliko se sam dokopa položaja. Tako je stvoren savez između ove dvojice funkcionera koji su predstavljali dve najmoćnije sile u zemlji – Partiju i armiju.

Kardelj i LJubičić verovali su da Jovanka protežira generala Đoku Jovanića kao svoj izbor. Jedan od vodećih generala iz obaveštajnih struktura JNA, general Dane Ćuić, u svojoj izjavi koju je dao za istoriografske potrebe JNA, opisuje atmosferu koja je u to vreme vladala u jugoslovenskom vrhu. Prema Ćuićevom iskazu, Đoko Jovanić je doveden u vezu s Jovankom i smatralo se da je on njen izbor, a da odnos Tita i Jovanka „nije samo sentimentalne prirode“, nego da predstavlja „sudar političkih odnosa u zemlji“.

„Špekulacije spolja su najviše zabrinjavale zato što su one u osnovi tačne, što smo mi vidjeli da oni znaju situaciju, one su dizane na politički nivo. Pokušali su da dobiju i drugi smjer, pa se dosta uporno ponavljalo iz tih raznoraznih centara oko nas i svijeta da se radi o sukobu u vrhu, da nije samo sukob supruge, da je odnos i sudar u stvari odraz političkih odnosa u političkom i državnom vrhu, da on nije sentimentalne prirode i da tu najmanje igra lični odnos druga Tita i Jovanke.

Nego da je Jovanka zajedno sa onim ili ovim snagama, zavisno kako im je nekada trebalo i kako su otuda smislili, kakve su kombinacije pravili itd. Oni su uglavnom dovodili u vezu sa pripremama za posttitovske dane, da u tome Jovanka nije bezazlena i da nije naivna i da ona ima odgovarajuće političke pretenzije… Između ostalog, bila je pominjana često i ponavljana i grupa ličkih generala kao moguća veza i spona sa Jovankom, kao nekakve aluzije na moguću orijentaciju, pa time i povezivanje i pojedinih ličnosti, šta bi mogli sutra da budu“ – stoji, između ostalog u iskazu generala Čuića.

Državni sekretar za odbranu, general Nikola LJubićić, vratio se u zemlju 18. septembra, kada je obavešten o novim zapletima. Odmah posle toga, uklonjen je general Đoko Jovanić, a Jovanka gotovo sasvim izolovana od Tita, dok za godinu dana ne bude potpuno odvojena od njega. Tako je u septembru 1976. okončana prva faza borbe za Titovo nasleđe.

Spekulacija o Titovoj smrti

U jeku borbi za čelno mesto u vojsci, stigla je senzacionalna vest da je Tito zapravo umro! Američki ambasador Lorens Silberman dobio je 15. septembra 1976. telefonski poziv od dopisnika Rojtersa iz Beograda, koji je britanski državljanin, koji je rekao da drži otvorenu liniju s Londonom da bi proverila vest iz Moskve da su „Amerikanci obavešteni o Titovoj smrti“ i zatražio komentar ambasade. Ambasador je odgovorio da nemaju saznanja o takvoj informaciji. Pošto je Moskva bila poreklo izveštaja, Silberman je predložio da Stejt department koordinira hitnu proveru informacije s Rojtersom, kako bi se utvrdilo kako se došlo do ove vesti, ukazujući da ona može biti primer sovjetske dezinformacije.

Već sledećeg dana, 16. septembra, Stejt department (Habib) razgovarao je sa šefom dopisništva Rojtersa u Vašingtonu, Morisom Kvantenseom o poreklu informacije o Titovoj smrti. Kvantens je rekao da je vest stigla od Rojtersovog dopisnika iz Moskve koji je čuo da su američke vlasti „pouzdano informisane“ o Titovoj smrti.

Rekao je da nema dodatne informacije o ovome, ali je obećao da će obavestiti Sjet department, ukoliko bude bilo novih momenata.

Istočnoevropski i sovjetski department Forin ofisa javili su da su čuli za izveštaj o Titovoj smrti kasno popodne 15. septembra, sa pokazateljima da možda potiče iz moskovskog dopisništva agencije UPI. Forin ofis veruje da je sve to jednostavno neizbežna serija glasina koja će se nastaviti sve dok se „događaj doista ne desi, kao što je to bio u slučaju Mao Cedunga“.

Američka ambasada u Moskvi odgovorila je 17. septembra 1976. da netačan izveštaj o Titovoj smrti „verovatno ne potiče od sovjetske dezinformacije“, ali je ambasada istraživala pozadinu ove vesti. Ambasador Matlok navodi da je do nje došlo tako što je zvaničnik ambasade pozvao ministra savetnika Rakića, iz jugoslovenske Misije pri SEV-u, koji samo što se vratio iz Beograda, predlažući ručak ili susret. Rakić, koji je normalno mirna osoba, „bio je u izuzetnom mentalnom uzbuđenju“. Rekao je da je vest veoma loša i da je njegov šef umro i da se on odmah vraća za Beograd. Pošto je zvaničnik ambasade izrazio svoje saučešće, Rakić je prekinuo razgovor.

Polazeći od spekulacija o Titovom zdravlju u svetlu posete Žiskara D Estena, zvaničnik ambasade je pomislio da bi moglo biti reči o Titovoj smrti. Kada je saznao sadržinu razgovora, zamolio je da služba veze to proveri i, ukoliko bude ikakve informacije o Titovoj smrti da se na radnom nivou kontaktira jugoslovenska ambasada kako bi se obezbedio plan za knjigu saučešća.

Osoba koja je umrla bio je jugoslovenski ambasador pri Savetu za uzajamnu ekonomsku pomoć u Moskvi ali je neko ovu vest protumačio na svoj način.