Na karti novog regionalnog „tranzicionog siromaštva“ Priboj zauzima jedno od centralnih mesta. Kao posledica duboke ekonomske krize devedesetih, ali i tranzicije u kojoj veliki sistemi danas jedva da preživljavaju, pribojska opština uvrstila se u nerazvijene, tamo gde nikada ranije nije bila. Sa propašću FAP, nekadašnjeg industrijskog ponosa Jugoslavije, nosioca privrednog razvoja ne samo opštine, veći celog regiona, odumire i grad na obalama Lima.
O tome najbolje govori podatak da je trenutno nacionalni dohodak Priboja sveden na petinu dohotka s kraja osamdesetih godina prošlog veka. Nije samo tranzicija dovela Priboj na rub propasti. Tokom prethodnih desetak godina Priboj je izgubio gotovo sva institucionalna obeležja grada. Nigde valjda kao u srpskoj provinciji nećete na vlasti sresti one koji jedino mogu da vladaju okupljajući u gomilu najnesposobnije, dok oni sposobni beže u metropolu. Zbog te duhovne migracije srpska provincija postaje tužno i pusto mesto, a Priboj je, sasvim sigurno, pravi primer za to.
Svaka nova vlast postavlja nove ljude. To je jedino pravilo koje ovde nije prekršeno od dolaska komunista na vlast. Nakon poslednjih izbora bili smo u prilici da vidimo galeriju novih likova koji su se uvalili u direktorske fotelje ne bi li u skladu sa novim programima i voljom građana poveli ovaj grad u bolje i kulturnije sutra. Sve se to dogodilo i u institucijama koje nose predznak kulturne, pa su tako na čelo dve ustanove došli ljudi koji su se kulturom vrlo malo ili nimalo bavili i koje su se do sada teško mogli videti na nekoj manifestaciji ili programu iz kulture.
Slična kadrovska politika vođena je i tokom prethodnih godina. Od grada koji je i u vreme bivše Jugoslavije bio prepoznatljiv po svojim kulturnim sadržajima danas jedino opstaju Limske večeri poezije, sa sve manje posetilaca i sa davno prevaziđenim konceptom. Književne večeri poznatijih pisaca su sve ređe, a bilo je godina kada je u Priboj dolazila prava reprezentacija naših književnika (David Albahari, Vida Ognjenović, Svetlana Velmar Janković…). O pozorišnim predstavama i da ne govorimo, iako su postavke Petra Zeca sredinom 80-ih bile višestruko nagrađivane.
Tek dve galerije („Nadežda Vitorović“ Zavičajnog muzeja i „Spirala“ pribojske Gimnazije) organizuju dobre likovne izložbe, ali je to malo za iole prosečnu kulturnu ponudu. Ova druga pak opstaje zahvaljujući samo trudu i entuzijazmu profesora fizike i ovdašnjeg poznatog umetnika. Da Fabrika automobila povodom svojih jubileja nije poslednjih godina dovela Draganu Jugovićdel Monako, Olivera Njega ili Renesans, žitelji Priboja ostali bi uskraćeni i za koncerte klasične muzike, koji se ovde događaju samo jednom godišnje, uvek krajem oktobra.
Tako u Priboju poslednjih godina vlada atmosfera pretvaranja i zavaravanja, tavorenja i nerada. Uzeli su nas pod svoje odsustvo smisla sa istinske vrednosti, a one se svakako ne mogu uspostaviti i nametnuti kada o njima odlučuju oni koji su na ova osetljiva mesta došli prema zaslugama u svojim strankama. Nikada kao ranije ovde nije bilo više malovaroškog mentaliteta, pa se umesto građanske raširila malograđanska svest.
Priča o nedostatku novca, koja se može povremeno čuti poslednjih godina, najbolja je kamuflaža za nedostatak osećanja za vrednosti. Da nesreća bude veća, i ono pametnih i obrazovanih ljudi iz pojedinih stranaka ništa nije učinilo da se na tako važnom mestu kao što je kultura angažuju kreativni ljudi. I za ekonomsko blagostanje preduslov je u kulturi: u kulturi ponašanja, u kulturi dijaloga, kulturi odevanja, ishrane, u kulturi vlasti i rada, u kulturi vere i slobodnog vremena…
Obuzme me ponekad zla slutnja da je ovde kultura suvišna, da je jednostavno puka dekoracija. Zato imamo kulturu koja je sve drugo samo ne to što treba da bude. Zato smo došli dovde da kultura u provinciji više bude shvaćena u smislu političke podobnosti, a mnogo manje, ili nikako, kao kreativni čin koji za cilj ima oplemenjivanje ljudskog duha. Da bi se promenio model kulture, mora da se promeni odnos prema životu, a da bi se promenio život, potrebna je hrabrost.
Narod u Priboju je odlučivanje o svojoj sudbini poverio neodgovornim političarima, ali su i intelektualci višestruko odgovorni, budući da su oni katalizatori svih promena i previranja u jednom društvu. To što se u gradu na Limu nije podigao dovoljno odrečan glas znak je da intelektualci svoju ulogu nisu shvatali kao odgovornost, nego kao ulizivanje javnom mnjenju, koje to u stvari i nije, i destruktivnim pojedincima na vlasti.
Sve je ovde danas jedan bolan grč. Onemoćali, posrnuli i iscrpljeni grad potpuno se predao jednom retrogradnom, anahronom procesu poseljačenja i krenuo u tragični ćorsokak u kome su kulturne vrednosti i propozicije poremećene, a nivoi srozani ispod svakog minimuma. Priboj je mrtvac na izletu, kako je Lenjin govorio za svoje partijsko rukovodstvo.
Autor je profesor i novinar iz Priboja
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
