Odvratno iskustvo

Nekako je sve ličilo na početak vikenda. I ovaj petak je od starta mirisao na malu subotu. Dok su autobusi sa juga Srbije hrlili ka Nišu, gde je Prvorođeni trebalo da otvori još jednu fabriku koje ne bi bilo bez da se on nije polomio da je dovede, napisao sam Čivijaški oroskop i sa direktorom raspravljao o tome koji model telefona da uzmemo za redakciju.

Mi smo jedini mediji u okolini Šapca koji imamo android aplikaciju i to hoćemo sada da grunemo još više. Dok smo se iskobeljali iz te rasprave, uspeo sam da operem i auto. Nekako u isto vreme, Prvorođeni je otvorio Cumtobel, a mi smo se uputili, malo ali odabrano društvo, da proslavimo poslednji ispit koji je trebalo da položi Mika na svojoj Višoj školi. Zeznuo nas je i nije položio, ali smo ipak ručali i ukapirali kako smo srećni, jer ne moramo da idemo po suncu da pratimo Prvorođenog u njegovim avanturama.

A nekako nam je i punjena pljeskavica, plaćena iz sopstvenog džepa, draža od besplatnog sendviča i flašice vode. Bila je to uvertira za premijeru prve epizode emisije „Dobar, loš, zao“ u novoj sezoni. Marko i ja smo je snimili dan ranije, i očekivano smo bili zadovoljni.

Subota, 29. septembar

Sve je mirisalo na divan dan. Proverio sam prve pokazatelje o gledanosti DLZ na YouTube. Nisam bio nezadovoljan, ali moglo je i bolje. Ubrzo je stigla vest o Gazivodama i nije me nešto uznemirila. Rekao sam samo – super, imaćemo materijal za novu epizodu.

To što su se svi nešto uznemirili oko Gazivoda, vožnje čamcem i pijenjem kafe, nije me nešto mnogo pogodilo. Dotukla me je vest da mali Dušan nije uspeo. Boli me uvo za Gazivode, Srbiju je napustio još jedan anđeo. Mali Dušan Todorović nije uspeo, a samim tim ni mi. Dok je moja Vera plakala, setio sam se te subote kada me je sin Đorđe naterao da zovem Sergeja ili Baneta Trifunovića da ih pitam da li su sakupljena sredstva za lečenje malog Dušana.

Toliko je bio srećan kada nam je Bane odgovorio da jeste, da je sam uzeo da uči matematiku. Bilo mu je čudno zašto Dušan ne može da se leči u Srbiji i zašto moramo da sakupljamo pare. Pitao me je čemu služi država. I detetu od 12 godina je mnogo toga jasno o državi u kojoj živi samo na osnovu onoga što mu nije jasno. Rekao sam mu da uzmemo telefone i da pošaljemo poruku na 5757.

Nedelja, 30. septembar

LJudi, šta je ovo, šta nas je to snašlo. Još se nismo pomerili sa mesta od jučerašnje vesti da mali Dušan nije izdržao, dočekao me je novi udarac u glavu.

Otišla je i Jadranka, koleginica sa N1 koja je svoje prve novinarske korake napravila na nekadašnjoj TVB92. Sa ponosom kažem da sam imao zadovoljstvo da joj budem urednik. Toliko radosti u njenom pogledu, toliko ozbiljnosti u njenom novinarskom izražaju, ogromno srce drugara spremno da uvek bude tu kada ti treba, nisam imao prilike da sretnem u svojoj karijeri. Nikada nije jurila slavu, a uvek je maksimalno profesionalno sve radila.

To se nekako podrazumevalo. I kako to da je nema više? Zašto se sve ovo dešava, ima li i malo neke pravde na ovom svetu koji izgleda uzalud broji dane. Samo da prođe ovaj dan.

Ponedeljak, 1. oktobar

Kada bolje razmislim, apsolutno mi je jasno zašto je Prvorođeni upravo sada morao da ide u Moskvu, umesto da Putin dođe u Beograd. Tako je odlučio Putin i tu nema rasprave.

„Ne mogu ponovo da idem u Beograd, još ako ponovo padne kiša, ili neki od onih naših remontovanih aviona, bolje neka dođe on ovde“, zamišljam Putinovu poruku svojim saradnicima. Nije mi, međutim, jasno i to mi nikako ne ulazi u glavu, kako to da Prvorođeni koji u Srbiji otvara sve izgrađeno i neizgrađeno, nije otvorio novi zatvor, jedan od najmodernijih u ovom delu Evrope.

Čak je i u Šabac došao da otvori fabriku, a u Pančevo je poslao onu smušenu ministarku pravde. Ne slutim ništa, ne dao Bog, samo primećujem.

Bez obzira što je ovo propustio, ulepšao mi je dan slikom sa Crvenog trga kako nosi stalak i kameru nekoj TV ekipi i uživa u toplim sunčanim zracima koji okupaše Moskvu. Što bi rekla Štefica Cvek – Joj, kak je dobar.

Utorak, 2. oktobar

Blaženi smo svi mi koji ne gledamo rijalitije. Lišeni smo odvratnog iskustva. Ne znam kada je to tačno bilo, ali onaj debil sa amorfnom masom u glavi umesto mozga je ispričao najogavniji vic koji je ikada prepričan na srpskim televizijama.

Takav vic je mogao da bude ispričan samo na TV Pink. Nijedna televizija nije toliko odvratna kao Pink, ili možda Hepi, a možda i Studio B. Živo me zanima šta su Prvorođeni i Vojvoda od fikusa imali da kažu kada su čuli vic o maloj Milici u Pinkovim imaginarijumu. Kako vas nije sramota da branite te fekalije koje godinama prolivate po nama kao da smo kanalizacija.

I smeta vam kada ministar kulture progovori koju reč protiv tog imaginarijuma, i sada ćutite. Ćuti i ona urokljiva članica REM-a, i najpoznatiji srpski dezerter. Svi koji su branili tog Željka Mitrovića i njegov imaginarijum ćute, jer tako brane sebe i svoj rejting. Ovaj vic izrečen u programu ružičaste televizije nije tema ni za Sarapu, njega i dalje više snebivaju krave kojima su sečeni rogovi u PKB-u od sprdnje sa malom Milicom na televiziji. Da ministar kulture ima kuraži, pa da ih sada sve lepo presliša, podnese ostavku i napusti taj trulež, on i dalje radi na svom pokajanju što se drznuo da udari na moćan Pink. Sve sam ubeđeniji da rešenje nije u tome da promenimo kanal.

Sreda, 3. oktobar

Došao je i taj dan kada će Golijat da izađe pred Davida. U međuvremenu, dok ne počne utakmica, valjalo je napisati nešto za novi broj Glasa Podrinja. I dalje pod utiskom bljutavog vica izrečenog na TV Pink, pišem na tu temu. I dalje mi nije jasno kako svi debilizmi ove vlasti prolaze bez ikakvih posledica. Šta bi sa rušenjem u Savamali, niko više i ne spominje činjenicu da je najpoznatiji srpski dezerter slagao da je na legalan način kupio stančinu u Beogradu uz pomoć tetke iz Kanade, o tome da je Prvorođeni uhvaćen u laži sa američkim peračima prozora da i ne govorim.

Ali, ostavimo politiku, na trenutak, po strani i posvetimo se Ligi šampiona. Ne očekujem ništa naročito. Znam da je 0:0 sa beogradske premijera sa Napolijem nedostižan rezultat protiv legije stranaca iz PSG. Nejmar, Mbape, Kavani i Bog te pita ko još dočekaće Borjana, Savića, Bena. Sve je bilo spremno. I kikiriki i pivo, čak smo bili našpanovani na poraz. Ne baš ovakav kakav nas je zadesio.

Utisak je da Zvezdi gol nije dao samo ko nije hteo. Veliko je iskustvo bilo igrati na Parku prinčeva protiv takvog tima. Jedno mi, međutim, nikada neće biti jasno. Što moraju da fauliraju protivničke igrače tu negde kod šesnaesterca. Barem pola tima PSG može da skine paučinu sa rašlji iz takvih pozicija i moraju da ih fauliraju. Kakav danak neiskustvu, ali utakmica se igra do poslednjeg sudijskog zvižduka i danas nema slabih protivnika.

Četvrtak, 4. oktobar

Četvrtak najviše volim, uslovno rečeno. Em imamo kolegijum u redakciji, em snimam sa Markom „Dobar, loš, zao“. Kada biste znali koliki je to nama ventil u životu, svi biste snimali neku emisiju. Danas nam je u goste došao Dejan Bulatović, momak koji onomad hrabro nosio lutku Slobodana Miloševića u robijaškoj uniformi na protestima koalicije Zajedno 1996. i 1997. godine.

Socijalisti mu to nisu oprostili i bio je uhapšen. Ne samo da je bio uhapšen, već su ga tako zlostavljali i tukli da je postao simbol otpora tadašnjem režimu. Da li će njemu, ali i Marku i meni, naprednjaci i Prvorođeni oprostiti videćemo, ali Dejan je u naš studio došao sa živom lutkom Aleksandra Vučića u robijaškom odelu. Sve je to dalo više nego zanimljiv ton našoj emisiji. Toplo preporučujem svim čitaocima Danasa da pogledaju u narednim danima epizodu sa Dejanom Bulatovićem. Već je uveliko dostupna na YouTube kanalu TV Šabac.

Autor je novinar