Foto: Nevena IlićUžičanin Ognjen Obradović, dramaturg, doktorand na Fakultetu dramskih umetnosti i asistent na predmetu Istorija svetskog pozorišta i drame, već godinama piše poeziju, drame i scenarije, a nedavno je u izdanju „Raštan izdavaštva“ izašla i njegova nova zbirka pesama „Uslovi korišćenja“.
Za svoju prvu knjigu, „Oticanja“, pre šest godina, Ognjen je nagrađen priznanjem „Mladi Dis“, a Užičani su posebno ponosni, jer na sceni Narodnog pozorišta u piščevom rodnom gradu, od 2018. godine, živi predstava „Kako održavati fikus“, rađena upravo po njegovom tekstu.
Osim toga, iza sebe ima i drame i radio dramska dela „Nedelja – juče, danas, sutra“, „Put u Lisabon“, „Da mi je da spustim ovu suzu“, „Hajka na vuka“.
U svojoj novoj zbirci „Uslovi korišćenja“, čije pesme su povremeno izlazile izvan korica knjige i nastajale na najneobičnije kreativne načine, stihovima još jednom podseća na rastrzanost čoveka u ubrzanom, brendiranom životu.
Čini se da već naziv vaše druge zbirke pesama „Uslovi korišćenja“ ukazuje da je savremeno društvo, sa nalepnicama, uputstvima, reklamnim sloganima, neiscrpan izvor inspiracije?
Upravo tako. To je svet društvenih mreža i brendova koji nas zarad profita neprestano poziva da budemo najbolje verzije sebe, praveći od nas anksiozne i isplativo nezadovoljne potrošače. Ako na to dodate ovdašnji loš ekonomski standard i nezalečene tranzicione rane, igrica postaje još tragikomičnija. S druge strane, Internet i društvene mreže promenili su način na koji komuniciramo, pa i to kako razumemo sebe i svet oko sebe. Mi više ni ne čitamo isto, naša percepcija je prekodirana, o čemu potkrepljeno i pitko piše Nikolas Kar u knjizi „Plitko“. Poezija se u ovakvom kontekstu nalazi u paradoksalnoj poziciji: istovremeno je zbog kratke forme prijemčiva za društvene mreže, ali i krajnje nepodesna jer poetski tekst zahteva posvećeno i strpljivo čitanje. Baš zbog toga, poželeo sam da se u ovoj knjizi pesnički približim svim tim pitanjima.
Način na koji je nastao drugi deo pesme „Naše ulice“, sastavljen od uličnih grafita, uslovio je neobičnu interakciju ljudi koji se međusobno ne poznaju. Da li ste očekivali takav ishod?
U aprilu prošle godine odlučio sam da na jednoj beogradskoj zgradi precrtam grafite koji šire mržnju i uspeo sam uprkos neiskustvu, koje posle nije bilo lako oprati. Međutim, najbolji deo desio se tek nakon moje akcije. Sutradan je neko, u znak podrške, podebljao linije koje sam ja povukao. Nakon toga, ponovo su se oglasili prvobitni autori grafita koji su pokušali da vrate natpise u prvobitno stanje. Taj čet se nastavio i trajao je preko godinu dana, što sam ja pokušao da prenesem u pesmi Naše ulice.
Ova pesma postala je i deo Prolećne izložbe ULUS-а ,,Umetnost i društvo“. Koliko to preplitanje umetnosti i svakodnevnog, daje novi život, ali i doživljaj poeziji?
Jeste, ova pesma se malo protegla izvan korica, pa se može posmatrati i kao višemedijski rad. Iz tog razloga, ona je, zajedno sa fotografijama koje dokumentuju postupak, izložena u paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ u okviru prolećne izložbe ULUS-а pod nazivom ,,Umetnost i društvo“, u kojoj su umetnici pokušali da odgovore na pitanja o poziciji i ulozi umetnosti spram društvenih zahteva, o radu u umetnosti i o tome kome bi umetnički rad trebalo da pripada.
Da li za vas, kao pesnika, ali i pisca drama i scenarija, uopšte postoji opcija pisanja koje nije društveno angažovano?
Čini mi se da je teško udaljiti se sasvim od toga što ste odredili kao društveno angažovano pisanje jer su i oni najintimniji delovi naših bića društveno oblikovani. Ne zadajem sebi zadatak da budem angažovan ili ne, pišem o onome što mislim da je važno i što me preokupira.
Vaša poruka jako je dobro primljena u slučaju reklame za Danas, „Veruj sebi. Danas. Zbog sutra“, kojoj je pripala nagrada “Disrupt awards”. Koliko se taj marketinški posao razlikovao od ostalog što radite?
Kopirajtersko iskustvo mi je dosta značilo, taj uticaj se direktno vidi i u zbirci Uslovi korišćenja, u kojoj, ne bez ironije, koristim advertajzerski jezik i citate nekih slogana i reklama. Rad na reklami za Danas je bio atipičan jer smo direktorka marketinga Danasa Aneta Goranović, reditelj Lazar Nikolić i ja kao scenarista imali odrešene ruke da uradimo šta želimo.
Ima li, u društvu u kome živimo, umetnost snagu da menja, za početak, bar pojedinca? U kom pravcu vas lično menja?
Mene je promenila i ne bih se usudio da joj osporim tu snagu. Nadam se da me čini samosvesnijim i boljim čovekom, a kad shvatim da to ne čini, znaću da je vreme da promenim lektiru.
Predstava „Kako održavati fikus“ po vašem tekstu, u Narodnom pozorištu u Užicu živi od 2018. godine. Kakav je osećaj znati da se taj tekst izvodi na pozornici u rodnom gradu, za sugrađane?
Osećaj je… trema! Šalim se, prošlo je dosta vremena od tad, tako da se uzbuđenje sleglo. Meni je bilo neobično i važno što u toj predstavi, pored sjajnih Dušana Radojičića i Tijane Karajičić, igra Tanja Jovanović, koja je imala važnu ulogu u mom profesionalnom usmeravanju.
Scenarista ste i na dva filmska projekta. Da li ćemo uskoro imati priliku da ih vidimo na bioskopskom platnu?
Prikupljanje novca za film je dosta dug i nepredvidljiv proces, koji, nažalost ili na sreću, ne zavisi mnogo od scenarista. Iz tog razloga, možda je bolje da još uvek ništa ne najavljujemo i ne predviđamo jer sigurno neće biti tako. Čudno je i kad tako mnogo vremena prođe od ideje do realizacije, imate utisak da je to pisala neka druga osoba. Možda je to i dobro jer imate distancu koju inače ne biste imali.
Čemu, što se ne može naučiti iz knjiga, želite da naučite studente na Istoriji svetskog pozorišta i drame na FDU?
Sve piše u knjigama! Stvarno to mislim: drame i predstave koje gledamo sa studentima daju nam okvir za promišljanje naših ličnih i političkih svetova, što tako lako iskaču iz zgloba.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
