Ognjen Radonjić: U Srbiji ima pametnijih od Vučića

To svakako i nije nekakvo posebno postignuće, pošto i sam mogu da pronađem najmanje nekoliko hiljada pametnijih i obrazovanijih ljudi od sebe. Ali bi predsednik trebalo da bude svestan toga da se u ovoj zemlji takođe nalazi ogroman broj obrazovanijih i pametnijih ljudi od njega samog. No, ono što je pogrešno u svemu tome je poruka koju šalje građanima. Ona se svodi na orvelovsko predviđanje da istina ne postoji u svesti pojedinca već isključivo u partijskoj svesti koja je kolektivna i besmrtna.

Drugim rečima, kako Orvel kaže, stvarnost se može opaziti samo kroz oči partije i kada to shvatimo postaćemo normalni, a pre nego što postanemo normalni moramo se poniziti, kaže za Danas profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Ognjen Radonjić.

On je privukao pažnju predsednika Vučića gostovanjem na Utisku nedelje, gde je izneo vlastiti stav o razmerama siromaštva u zemlji koji se kosi sa zvaničnim. Nastup u emisiji doneo mu je etiketu „lažne elite“ kakvu Vučić prezire, a predsednik je i dodao da može pred njega da dovede 50 obrazovanijih ljudi koji misle drugačije.

Radonjić u intervjuu koji je rađen elektronskom poštom, kaže da se generalno gledano, diskurs vladajuće garniture svodi na personalne obračune sa neistomišljenicima i to nije slučajno.

– Ova strategija ima za cilj da se suština problema izgubi u magli – srpsko društvo je po pokazateljima siromaštva i nejednakosti u raspodeli dohotka na samom evropskom vrhu. To je činjenično stanje koje ne bi smelo da bude negirano. Upravo suprotno tome, da bi rešili problem, prvi korak je njegova spoznaja. Ukoliko negiramo postojanje problema, ne postoji način da ga rešimo i to pod optimističkom pretpostavkom da za tako nešto uopšte postoji volja, kaže Radonjić.

* Kako objašnjavate paradoks da se sa svakim otvorenim poglavljem u pregovorima sa EU nalazimo sve dalje od temeljnih evropskih vrednosti tolerancije i kulture dijaloga?

– Ne vidim tu nikakav paradoks. Evropu u ovom trenutku ne zanima stanje demokratije u našoj zemlji. NJoj je jedino važno da se održi regionalni mir, jer bi u suprotnom bili ugroženi njeni politički i ekonomski interesi. Čak i da sutra postignemo sve ono što od nas Evropa traži, ne verujem da bi nas primili u svoju zajednicu. Naime, Evropa zna da na papiru mi možemo svoje zakonodavstvo u slovo da uskladimo sa evropskim standardima, ali da u stvarnom životu, kao što to pokazuju primeri Poljske i Mađarske, Evropa nema mehanizme da bilo koga natera da u praksi poštuje svoje zakone. Ona, na primer, nije u stanju da navede Prištinu da poništi takse i vrati Srbiju i Kosovo za pregovarački sto.

* Šta u vladavini aktuelnog režima vidite kao najštetnije?

– Nedostatak pravne države kojom se razjeda demokratski poredak jednog društva. Na delu je rasturanje političke podele moći i odgovornosti, to jest deobe vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku kao i potčinjavanje volji vladajuće većine institucija koje bi u svom radu trebalo da budu zaštićene od političkih pritisaka – centralna banka, mediji, ombudsman, poverenik za informacije od javnog značaja, fiskalni savet itd. Politička podela moći i odgovornosti i nezavisne institucije su ključni mehanizmi koji omogućavaju zaštitu većine od manjine, ali i manjine od većine. NJihov cilj je da na kompromisan način usklade divirgentne ciljeve različitih interesnih grupa u jednom društvu. Ukoliko toga nema, pretvaramo se u autokratiju južnoameričkog tipa u kojoj su privilegovani ljudi bliski vlasti i stranci, dok se kroz zauzete medije manipuliše građanima, u najvećoj meri sirotinjom koja je egzistencijalno ugrožena, zbog čega joj je mogućnost izbora značajno sužena. U jednoj takvoj sredini, mladi i obrazovani masovno napuštaju zemlju, čime ulazimo u poročni krug – po definiciji ovi ljudi gaje demokratske vrednosti i što više odlaze, smanjuju se lokalni demokratski kapaciteti. Upravo se to desilo Mađarima i Poljacima.

* Predstavnici vlasti ne propuštaju priliku da se pohvale stanjem u ekonomiji. Rekordan rast BDP-a, suficit iz meseca u mesec, konstantno smanjenje javnog duga, nikad veće plate i penzije… Imate li neke zamerke na ovo naše „zlatno doba“?

– Nemam nikakvih zamerki jer bi to značilo da ove tvrdnje sadrže barem delić istine. Istina je, naime, sasvim suprotna. Privreda Srbije je u periodu od 2012. do 2018. ostvarila kumulativni rast BDP-a od 13,4 posto, što je znatno manje od kumulativnog rasta uporedivih zemalja Centralne i Istočne Evrope, koji je u ovom periodu iznosio oko 20,3 odsto. Srbija je, mereno dolarima jednake kupovne snage, pre tri decenije bila na nivou zemalja Centralne i Istočne Evrope koje su danas članice EU. U 2017. su ove zemlje bile na duplo višem nivou od Srbije. To su podaci Kvartalnog monitora u izdanju Fondacije za razvoj ekonomske nauke.

* U svojim tekstovima izjasnili ste se kao pobornik „manjeg zla“. Zar ne mislite da smo zbog toga završili ovde gde smo?

– Nisam pobornik manjeg zla jer bi to značilo da su postojeći politički oponenti ove vlasti zli. Opozicione partije se bore za elementarne ljudske slobode i demokratiju što je naš najmanji zajednički sadržilac. Preciznije je reći da sam pobornik izbora manje lošeg rešenja, jer samo na taj način možemo dospeti u poziciju da sutra biramo zadovoljavajuće, dobro, vrlo dobro i odlično rešenje. Takva mogućnost kod izbora lošeg rešenja ne postoji. Jasno, to manje loše rešenje nakon Miloševića, koje nije iznelo kretanje ka boljem, danas većinom sačinjava opoziciju. Ne postoji garancija da će oni, ukoliko sutra dođu na vlast, da urade bilo šta drugačije od onoga što su već propustili da učine. Sa druge strane, barem ja ne vidim da se u međuvremenu rodila druga politička opcija. Tužno je, ali istinito da su danas građani u takvoj poziciji da moraju da učine mnogo, da bi dobili tek ponešto. Svaka druga tvrdnja bi, sa moje strane, bila neodgovorna jer ćemo sutra, i sa najboljom mogućom vlašću, biti opterećeni brojnim privrednim, strukturalnim i demografskim problemima. Očito je da među građanima postoji volja da se javi nova politička snaga. U stvarnosti se to nije desilo. Stoga, početak promene nalaže priznavanje granica mogućeg. Tek ako se te granice jasno odrede, praktična politika može da počne. U protivnom ćemo se uljuljkati u sopstvenim pustim snovima.

* Da li i dalje idete na proteste?

– Idem, jer je pristup institucijama čiji je osnovni cilj da omoguće i promovišu drugačije mišljenje zatvoren iznutra. I ne zanima me ko ih organizuje i vodi jer se ovde radi o elementarnim ljudskim pravima. Biti građanin je izuzetno naporan posao – građanin zapitkuje, kritičan je, promišlja i zahteva odgovore. On je nezgodan za svaku vlast, ali je njegovo delovanje društveno blagorodno. Biti građanin zahteva stalnu mobilizaciju i neograničeno radno vreme kako u nerazvijenim, tako i u razvijenim društvima. Ovu funkciju građana, naša vlast svakodnevno nastoji da negira svojim stavom da pravo na političko mišljenje ima samo onaj koji je član neke političke partije. Da stvar bude gora, čak i ukoliko imate političku partiju koja je u opoziciji, vaše mišljenje se ne uvažava jer niste na vlasti. I ne samo da se ne uvažava, već se ljudi koji izražavaju drugačiji politički stav etiketiraju kao lopovi, pljačkaši, strani plaćenici, ološi itd. U jednom takvom društvu, put ka sve intenzivnijim unutrašnjim sukobima je zagarantovan i to je ono što me trenutno najviše plaši.

Pogrešan voz

* Mislite li da je aktuelni režim smenjiv institucionalnim putem? Postoji li uopšte alternativa tom putu?

– I dalje se nadam se da jeste. Sve ostalo bi bila katastrofa. Preduslov tome su obezbeđeni uslovi za regularne izbore, podjednak pristup medijima i zabrana uvredljive i nepristojne retorike. Sve dok ne postoji elementarno uvažavanje političkih oponenata, to znači da smo ušli u pogrešan voz, a kada uđete u pogrešan voz sve stanice su, po definiciji, pogrešne.