Ogorčenost stvara bes, a ne proteste

Ove reči Predraga Voštinića, jednog od predvodnika kraljevačkog „Lokalnog fronta“, kao da najbolje objašnjavaju lokalni sociopsihološki profil u gradu na Ibru, gde se deo građana ne meri sa stanjem u lokalnoj samoupravi, ali i šire.

Protesti kao vrsta političkog aktivizma građana i oblik ispoljavanja artikulisanog bunta imaju, u Kraljevu, svoju dugu i burnu istoriju od povratka višestranačja u Srbiji, ranih devedesetih godina. Specifikum Kraljeva iz perioda pre uvođenja višestranačja početkom učvršćivanja vlasti Slobodana Miloševićeve, kada su u pitanju protesti organizovani od strane ondašnjeg državnog aparata pod nazivom „događanje naroda“, jeste da se Kraljevo „nije baš istaklo“ jer je takav skup u Spomen-parku organizovan tek 1989. godine, uz izuzetno aktivno angažovanje ondašnjih perjanika tih protesta sa Kosova koji su jednog jutra vozovima demonstranata pristiglim sa Kosova „probudili“ grad.

Eru političkih protesta novijeg datuma u Kraljevu otpočeo je „Lokalni front“ u fazi svog nastajanja i profilisanja, a trenutno više stranaka opozicionog bloka i deo radnika nekadašnjih kraljevačkih privrednih giganata, organizuje već treću nedelju zaredom proteste na centralnom gradskom trgu. Oni su inicirani nedavnom raspodelom novca za finansiranje medijskih projekata ali i drugim zahtevima.

U nastojanju da saznamo gde su granice (s)trpljenja građana politikom i potezima vladajuće koalicije u gradu, ali i u Srbiji, obratili smo se za odgovore predstavnicima „Lokalnog fronta“ i predstavnicima udruženja „Starosedeoci Kraljeva“, koje je stožer okupljanja aktuelnih protesta u Kraljevu.

– Granica trpljenja je određena egzistencijalnim uslovima, a granice strpljenja najčešće su određene vrednostima i standardima jednog društva. Kad se to uruši, onda nije da granice ne postoje, nego nisu zajedničke svim članovima društva. Još kad izostane solidarnost, onda se svako buni samo za sebe i svoje interese. Otuda na svakom iole značajnijem protestu nema masovnosti, štaviše, spoljni komentari o protestima obiluju zluradošću i likovanjem nad neuspehom, ističe Voštinić i dodaje da je drugi problem sa protestima taj što u njima često učestvuje, ili ga čak i organizuje, sam državni aparat, ističe za Danas Predrag Voštinić iz „Lokalnog fronta“.

– U takvim okolnostima to su najčešće protesti gde je moguće da se lako odgovori na zahteve njihovih inicijatora, pa vlast ispadne kao da je za saradnju i dobra prema građanima. Bude i pobuna na teme koje nemaju alternativna rešenja, pa tu država pokaže koliko je stamena i neumoljiva. I jednu i drugu sliku je katkad potrebno povremeno poslati javnosti. Treći, i možda najozbiljniji problem, jeste taj što je ljudima sistematski uništavano poverenje u to da je protestima moguće išta promeniti. NJihove namere su zloupotrebljavane, a obećanja izigravana. Samozvani politički lideri opozicije sebe neopravdano doživljavaju kao jedino kompetentne da organizuju i artikulišu bunt, pa tako svojataju pobune, otimaju se za reč ili učešće u organizaciji, gde god postoji protestni potencijal i neretko opravdavaju zluradost kod političkih neistomišljenika.

Nažalost i pored našeg insistiranja predstavnici udruženja „Starosedeoci Kraljeva“ nisu odgovorili na naša pitanja iz nama nepoznatog razloga.

Počelo sa radnicima i rezervistima

Devedesetih godina protestovali su radnici Fabrike vagona, mobilisani rezervisti, a tek posle izbora u zimu 96. otpočeli su protesti građana zbog prekrajanja izborne volje na lokalnim izborima. Protestovalo se u Kraljevu, masovno i oktobra 2000. godine, a prvu deceniju dvehiljaditih obeležili su povremeni protesti nezadovoljnih radnika nekadašnjih kraljevačkih privrednih giganata, prvenstveno radnika nekadašnje Fabrike vagona i Magnohroma.