Okean aforističke misli

Priređivač i prevodilac Aleksandar Čotrić napravio je impresivan poduhvat. Sakupljao je i selektovao sve relevantne ruske autore, a zatim uradio najteži i najzahtevniji posao – prevod aforizama. Priređivačev trud doneo je plod, ali je to tek početak ponovnog otvaranja velike ruske književnosti, kroz jednu od njenih formi, na prostorima našeg jezika. Ruski aforizam, koji je objavljivan kod nas, a pre svega izbor koji nam je ovde ponuđen, u osnovi ima odlike misaone zrelosti, osmišljen tako da traje svevremenom porukom oslobođen svake politizovane banalnosti. On je više molitva „u razum se uzmite braćo“, no li sarkazam, i podsmešljivost. Uverljivost da smo sebi bliži kroz mudra iskustva jeste to veliko u ruskoj misli koji je, očito, i osnova ukupne književnosti na ovom jeziku. To je Čotrić uspeo da uoči, a izdašno mu je ponuđeno i da donese u prevodu, preobraćajući našu pažnju sa satiričnog na čisto misaoni tok govora.

To je pokušaj popravljanja prirode kao stvoritelja, a čovek je u osnovi stopljen sa prirodom, dobro zaključuje Mihail Ančerov (1923-1990) da „ratujući s prirodom, čovek ratuje sa samim sobom“. U celini uzev, priroda mišljenja, a u osnovi to je priroda aforizma, ima cilj da odoli svim virtuelnim izazovima, ona je iznad njih, da „izdrži i ispuni zadatak opstajanja“. Misao dovodi do potpune svesti, a shvatati znači svesti pitanje na suštinu. Ruski aforizam se bavi suštinom života koji savršeno spoznaju čula, duh i duša.

„Aforistika prema mišljenju ruskih teoretičara književnosti, stoji rame uz rame s epikom, lirikom i dramom i uključuje u sebe aforizme, izreke, krilatice, poslovice i druge kratke forme“, podseća u svom uvodu Aleksandar Čotrić. On se, upravo, i opredelio za izbor onih aforističara koji u prvi plan stavljaju osnovnu formu misleći kako ići putem na kome je, očito, mnogo prepreka. Ali, kako kaže Mihail Genin (1927-2005), „ako si prestao da nailaziš na prepreke, skrenuo si s puta“, i zato „vladaj sobom da drugi ne bi tobom vladali“ (Veselin Georgijev 1935-2013). Dakle, potrebno je po učenju ruskih aforističara, mnogo truda, rada i sažimanja saznanja, iskustva i teksta koji nam se nudi (od besede do zapisa) da bi došli do mislenog sažetka koji bi se skrasio u svojoj formi kao aforizam. Vladimir Goloborotko (1940) zato i kaže da je „aforizam pažljivo redigovan roman“. Ruski romani, ta čuvena svetska književnost, vrh, rekao bi, u osnovi svake glave, poglavlja, do pasusa čak, puni su mislenog aforizma.

Skoro da nema zastupljenog autora u ovoj knjizi koji se nije bavio traganjem za definicijom aforizma čime je i Čotrić kao priređivač i prevodilac potvrdio svoju sklonost ka istraživanju, jer forma najbolje sebe objašnjava kroz misli – „Misli bez reči su kao goli kralj“ (German Gusev, 1941). „Aforizam je krem filozofije“, smatra Arkadij Davidovič (1930), a svaka filozofska misao je moto velikog dela, eseja. Tumačeći misao u aforizmu književnici, filozofi, antropolozi, istoričari, teolozi… došli su do važnih otkrića zato, aforizmu kapa dole!

I ruski aforizam slavi red, učenost, sažimanje duhovnih vrednosti, isijavanje u mudrosti i nema teme u koju on suštinski nije proniknuo. Dakle, da bi čovek ostao i opstao kao misleće biće mora raditi na svom duhu, tačno znati šta on mora činiti za sebe: „Onoga ko se uzda samo u Božiju pomoć Bog će kazniti zbog lakovernosti“ (Arkadij Davidovič) Ali, i „Bog postoji, kako bi se inače pojavili ateisti?!“ (Vigen Oganjan, 1931-2016). Konačno, „Bog čuva sve nas – dok nam ne istekne rok trajanja“ (Maksim Sabajtis, 1978).

Ruski aforizam, od svoje prve pojave ovaploćuje najbolje odlike ovog žanra – intelektualnu pronicljivost, višeslojno značenje i poruke, beskrajnu tematsku razuđenost, lepotu stila, volšebnu duhovitost… Zato je hrabar čin antologičara Čotrića što je ušao u ovako veliki poduhvat, ali ujedno to je i književno-prevodilački izazov najviše vrste, poduhvat u koji je ušao s velikim žarom i uzornom odgovornošću. Pred njim se našao rudnik zlata i dijamanta aforističkog. Našle se misli koje su nastale kao snimci unutrašnjih doživljaja aforističara.

Poruka ove knjige, nastale iz velikog istraživačkog truda Aleksandra Čotrića, a ona je svakako početak u proučavanju ruskog aforizma na prostoru gde se govori srpskim jezikom, jeste voleti život i ljude, raditi strpljivo da se to ostvaruje uprkos svih teškoća koje su na putu da se prirodni zakoni ukinu, što je nemoguće jer, pre će čovek ako tako nastavi ukinuti sam sebe – „Ko seče granu na kojoj sedi, još nije sišao sa drveta“ (Vladimir Kolečicki, 1938).

Dragocena je ova „Velika knjiga“ koju može da primi i najmanje srce, ako mu je stalo do otkucaja duha, ali duha bliskog našem jeziku. Čotrić je toj bliskosti dao veliki doprinos, ovom knjigom smo bogatiji za toliko romana koliko je u ovoj knjizi aforizama – „Jedan aforizam – roman, dva aforizma – sabrana dela, a tri aforizma – biblioteka“. U ovoj biblioteci, nazvanoj „Veliko u malom“, čitalac se oseća kao i u svakoj drugoj ustanovi ove vrste: znatiželjan i na kraju zadovoljan.

Na kraju knjige čitaoca čeka zapis o „istorijatu Moskovskog kluba aforistike“ koji je za ovo izdanje napisao njihov aktuelni predsednik Sergej Sidorov (1960), koji poziva da verujemo u aforizam. Da bi se to dogodilo i čitalac mora, kao u haikuu, biti aforistički produhovljen ali – „Kad u tebe ne veruju, teško je biti čak i Bog“. Ali ako negde živi Bog aforizma, onda je to u Rusiji. Na to nas upućuje i ovaj izbor u kome je svoje misli, svoje mudrosti predstavilo 189 autora na 400 strana, čija su „zrna misli sazrela“ i „posejana“ za čitaoca ili „onoga koji ih sluša“.