Raskrinkan mit o vozilu Gradske čistoće: Stručnjaci objasnili kako funkcioniše upravljanje reciklažnim otpadom u Srbiji

Danas je, radeći na BIRN-ovom projektu Going Environmental, raskrinkao „mit o kamionu“, razmatrajući pitanje – da li je reciklaža u Srbiji Sizifov posao.

Da, istinita je obeshrabrujuća urbana legenda o misterioznom kamionu koji kruži gradom i sav reciklažni otpad, uredno sortiran od strane savesnih građana, prazni u jedan kontejner, ali ne očajavajte, taj prikupljeni otpad se ipak reciklira. Da li to znači da se u našoj zemlji reciklaža adekvatno sprovodi, – pa i ne baš.

– U Srbiji sam radila u vrtiću od 2009. do 2010. godine. Imali smo velike projekte vezane za reciklažu sa decom (odvajanje papira, plastike i stakla u određene kante i potom bacanje u za to namenjene kontejnere). Deca su to jako brzo usvojila, do te mere da su mene ispravljala. I onda dođe kamion đubretarac i pokupi otpad iz sva tri kontejnera na istu gomilu. Poražavajuće – kazala je odgovarajući na Danasovu anketu o reciklaži građanka Dajana Lazarević.

Građanka Ljubica Obrknežević je popunjavanjem ankete potvrdila ovu priču.

– U naselju su postavljeni kontejneri za separaciju otpada, ali izgleda da kamion Gradske čistoće sve te kontejnere prazni zajedno, odnosno otpad se pomeša u vozilu Gradske čistoće – kaže ona.

O čemu se radi – prema rečima Milice Lukić, ekološke aktivistkinje i istraživačice na Geografskom fakultetu u Beogradu, jedan od najčešćih mitova i „urbanih legendi“ koje kruže među građanima jeste da se u Srbiji „ništa ne reciklira zato što sve završava u jednom kontejneru, tako da to sve završi na deponiji“.

– Istina je da se u našoj zemlji reciklira mali deo otpada u odnosu na ukupne količine koje proizvodimo na godišnjem nivou, ali ipak deo otpada odlazi na reciklažu. Istina je i da građani viđaju jedan kontejner kako prazni sve reciklabile koji su odloženi u posebne kontejnere u jedan kamion, ali to se radi samo zato što još uvek postoji veliki broj građana koji ne znaju kako da pravilno razvrstaju otpad. Zbog toga je reciklabilni otpad zaprljan, kontaminiran drugim vrstama otpada, i ne bi bilo logično da se šalje nekoliko različitih kamiona, da prazne svaku sekciju. Tako bismo trošili dodatni budžetski novac na povećanu potrošnju goriva, a kamioni bi pravili veću gužvu u saobraćaju – pojašnjava Lukić.

Prema njenim rečima, taj jedan kamion otpad odvozi u reciklažne centre JKP Gradska Čistoća, gde radnici komunalnog preduzeća manuelno, na traci razvrstavaju sav prikupljeni otpad. (Proces odnošenja/razvrstavanja otpada potvrdili su za naše kolege i iz Gradske čistoće)

– Nažalost, sistem je loše organizovan, građani nisu informisani, nisu dovoljno edukovani o reciklaži, nemaju poverenja u nadležne institucije i komunalna preduzeća, a izostaju adekvatni finansijski motivi za recikliranje. Postoje opštine i gradovi u Srbiji u kojima ne postoji razvijen sistem primarne separacije i reciklaže otpada i u takvim lokalnim samoupravama otpad uglavnom završava na opštinskim nesanitarnim deponijama ili na divljim deponijama u prirodi – pojašnjava ona.

Dodaje da ipak, postoje i lokalne samouprave (gradovi i opštine: Užice, Leskovac, Beograd, Novi Sad, Niš i drugi) u Srbiji u kojima je sistem upravljanja otpadom nešto malo uređeniji, ali to opet nije na dovoljnom nivou.

Inače, Ministarstvu zaštite životne sredine Danas je u više navrata uputio mejl sa pitanjima o procesu reciklaže u Srbiji i problemima, međutim, do zaključivanja ovog broja nismo dobili odgovore. Oni koji su bili voljni da odgovaraju su našu građani. Gotovo svi, sem dva upitanika, koji su odgovarali na Danasovu anketu, na pitanje – da li verujete da se reciklaža otpada u Srbiji adekvatno sprovodi, odgovorili su sa „ne“.

Ispitanici su mahom iz glavnog grada, dok su ostali svoje odgovore slali iz većih mesta iz Srbije. Prema njihovim odgovorima u svojoj blizini dvadesetak anketiranih osoba ima kontejner za reciklažu, dok ostala ispitana većina nema.

Ono što je isto za gotovo sve naše anketirane građane, jeste odgovor na pitanje – koliko je reciklaža otpada značajna po očuvanje životne sredine. Svi sem jedne osobe štiklirali su polje „veoma je značajna“, dok je jedna osoba pismeno odgovorila sa „donekle značajna, ali svakako precenjena tema u odnosu na klimatske promene“.

To govori da ljudi u Srbiji imaju razvijenu svest o ekološkim problemima naše zemlje.

Upravljanje reciklažnim otpadom u Srbiji građani su ocenili na sledeći način: Najnižu ocenu 1 dalo je 36 osoba. Najveću ocenu koju je dobila „reciklaža“ je 3 (od maksimum 5 zvezdica), a dalo ju je šestoro ljudi. Dok je 11 ispitanika upravljanje reciklažnim otpadom u Srbiji ocenilo dvojkom.

Prema podacima koji su dostavljeni Agenciji za zaštitu životne sredine godine 2021. na tržište Srbije plasirano je 389.956 tona ambalaže. Od toga reciklirano je 237 349 tona ambalažnog otpada, što iznosi 61 odsto. Po količinama prikupljenog i recikliranog ambalažnog otpada izdvajaju se dva operatera: Sekopak (99.328 tona) i Ekostar Pak (79.973 tone).

Deo prikupljenog otpada je i „ponovo iskorišćen“ kao gorivo za dobijanje energije (tretman otpadne plastike). Ukoliko uključimo i deo otpada koji je iskorišćen kao gorivo za dobijanje energije, ta vrednost iznosi 63%. Najbolje rezultate postižemo u oblasti reciklaže papira i kartona. U 2021. godini 96% papira i kartona stavljeno je na tržište, 37% plastike, 47% stakla, 73% metala.

– Na prvi pogled, može nam se učiniti da je stopa reciklaže otpada u našoj zemlji visoka, međutim treba biti vrlo oprezan kada se sagledavaju statistički podaci. Izveštaj je sačinjen na osnovu preduzeća koja ispunjavaju svoju zakonsku objavu i koja prijavljuju količine otpada institucijama. Prema procenama, oko 30% privrede ne izveštava ili ne izveštava na adekvatan i tačan način Agenciju o količinama otpada koje proizvode i stavljaju na tržište. To znači da su u realnosti cifre sasvim drugačije – pojašnjava Milica Lukić i dodaje da inspekcijski i nadzorni organi moraju revnosnije obavljati posao, jer ovako samo imamo privid „napretka“, a pitanje je šta se dešava sa otpadom koji privreda ne prijavi, i gde te količine završavaju.

Prema njenim rečima, u mnogim lokalnim samoupravama ne postoje kante za primarnu separaciju otpada tj. razvrstavanje.

– Mnoga komunalna preduzeća nemaju uspostavljenu saradnju sa operaterima i sama nemaju niti finansijske resurse niti ljudske kapacitete koje bi mogli da koriste za razvoj sistema prikupljanja i reciklaže reciklabilnog otpada. Čak i tamo gde postoji neka infrastruktura, građani nisu dovoljno edukovani o njenom korišćenju – naglašava Lukić.

Kako navodi, oko 80% otpada završava na nesanitarnim i divljim deponijama, dok oko 20% otpada bude odloženo na regionalne sanitarne deponije na kojima se sprovode određene mere zaštite životne sredine.

– Iako je Strategijom upravljanja otpada koja je doneta 2010. godine, a važila je do 2019, bila predviđena izgradnja 29 regionalnih sanitarnih deponija, do danas ih je realizovano samo 12 (Užice, Lapovo, Kikinda, Jagodina, Leskovac, Pirot, Sremska Mitrovica, Pančevo, Vranje, Gornji Milanovac, Subotica i Beograd). Na ovih 12 regionalnih deponija svoj otpad odlaže 42% stanovništva Srbije, dok je veći deo stanovništva (58%) osuđen na korišćenje divljih i nesanitarnih deponija – objašnjava ona.

Lukić ukazuje da najveći broj opština i gradova i dalje koriste svoje opštinske nesanitarne deponije – smetlišta. Na njima ne postoji kontrolisano odvođenje deponijskog gasa koji nastaje razgradnjom otpada u deponiji, što može dovesti do požara ili eksplozije.

Sledeći problem koji navodi su procedne vode iz deponija, koje se ne sakupljaju niti prečišćavaju, što ugrožava podzemne i površinske vode i zemljište zbog visokog sadržaja organskih materija i teških metala.

– Ne postoji sistematski monitoring emisija, procednih voda, deponijskog gasa itd. Oko 70% aktivnih deponija nema nikakvu dokumentaciju potrebnu za rad – ne postoje dozvole, studije o proceni uticaja na životnu sredinu, nisu predviđene planskom dokumentacijom. Takvih nesanitarnih deponija je 135 u 2022. godini na teritoriji 112 opština. Divlje deponije u 2022. godini registrovale su 142 jedinice lokalne samouprave, koje su prijavile ukupno 2.656 divljih deponija. Međutim, treba znati da nisu sve deponije zavedene u registar, tako da je njih najverovatnije oko 3.500 – ukazuje Lukić.

Što se same reciklaže komunalnog otpada tiče, u najnovijem Izveštaju za 2021. godinu Agencije za zaštitu životne sredine, navedeno je da u skladu sa novom metodologijom stepen reciklaže iznosi više od 13,6%.

– Kako je komunalni otpad samo mali deo ukupnih količina otpada koje proizvodimo na godišnjem nivou (koje iznose više od 60 miliona tona) stopa reciklaže ukupnih količina otpada u našoj zemlji iznosi najverovatnije 3-5% – zaključuje istraživačica.

Upitani šta ih sprečava da recikliraju, naši anketirani građani su davali slične odgovore, uglavnom navodili da ih demotiviše loša infrakstuktura i sistemska neorganizovanost, kao i nedostatak reciklažnih kontejnera u svojoj blizini.

Jedan od ispitanika izdvojio je svoje vreme i precizno sumirao sve prepreke u svoj odgovor: nedostatak dostupnih i jasno obeleženih kontejnera za separaciju različite vrste otpada; nedostatak nacionalnih programa za podsticanje individualne reciklaže; nedovoljna informisanost o značaju reciklaže i šta sve može da se reciklira; nedovoljno razvijena svest da pitanje reciklaže nije usputna tema; lenjost i praktičnost u korišćenju predmeta koji nisu predviđeni za reciklažu (jednokratne pelene, plastične kese);

Inetresantno je da je i on na kraju odgovora ponovio „naš mit“ sa početka teksta: „Recikliranje je u državi Srbiji zaludan posao, jer sve na kraju završi u istom loncu – na deponiji“, – istakao je građanin koji je odabrao da se ne potpiše.

Ono što je još interesantnije jeste da to nije usamljeno mišljenje:“Sve završi na deponiji gde se na kraju pali“, stav je više anketiranih građana.

Na osnovu ovog malog uzorka možemo da zaključimo da pored neadekvatne infrastrukture, naše građane demorališe i nepoverenje u to da se njihov trud na kraju dana isplatio. Ali to ne znači da i uprkos ovom „Sizifovom poslu“ građani Srbije ne brinu o svojoj okolini.

– Kontejner za staklo sam tražio nekoliko meseci, pronašao sam ga 2 km od stana, sada je oko 250 m od stana. Komšiji sam rekao da sakupljene novine ne baca u obično smeće već u podzemni kontejner koji je namenjen za reciklažu… Istrošene baterije još čuvam u stanu, video sam da se u Lidlu mogu odložiti – kazao je anketirani Petar Stojanović i na kraju kao problem izneo „nedovoljno obaveštavanje i objašnjavanje o potrebi reciklaže – reciklaža nije bogaćenje pojedinaca“.

Svoje iskustvo podelio je još jedan građanin, koji nije želeo da se predstavi, njegov proces reciklaže izgleda ovako:

„Sortiranje otpada kod kuće (papir, metal, staklo, plastika, baterije); odnošenje otpada na različite lokacije (Lidl, Reciklomat, kontejneri za razvrstan otpad) u zavisnosti od vrste, jednom nedeljno ili ređe (kad se nakupi);

– Odnošenje otpada zahteva petnaestak minuta šetnje do određenih lokacija – kaže anketirani građanin.

Ekspertkinja za ambalažni otpad Green Loop  – Kristina Cvejanov, smatra da je razlog za neupućenost većeg broja ljudi u ovu temu, to što je ona generalno van fokusa kako medija, tako i javnosti.

– Najčešće se o otpadu priča u kontekstu požara na deponijama, ali informacije o količinama i vrstama otpada koje proizvodimo, gde on završava i da li ga i kako prerađujemo teško ćete videti u medijima i na društvenim mrežama. Jedini izvori ovih informacija jesu sajtovi Agencije za zaštitu životne sredine i Republičkog zavoda za statistiku, ali njih malo ko posećuje – pojašnjava Cvejanov.

Njen odgovor na pitanje zbog čega toliko malo znamo o otpadu jeste – zato što nas i ne zanima.

– Za razliku od zagađenja vazduha koje nam je „pod nosom“ dobar deo godine, mi zagađenja otpada nismo naročito svesni. Primećujemo uglavnom komunalni i građevinski otpad po divljim deponijama, uz puteve i na javnim površinama, većina nas nikad nije bila na nekoj deponiji i ne može ni da pretpostavi koje su povšine zauzete otpadom koji smo odbacili. Ne primećujemo metan koji se svakodnevno emituje sa deponija, a koji je jedan od glavnih izazivača efekta staklene bašte, niti ocedne deponijske vode koje pronalaze putove do podzemnih i nadzemnih vodotokova i oranica na kojima proizvodimo hranu za životinjsku ili ljudsku upotrebu. Pošto nam ništa od toga nije pred očima, ni tema otpada nam nije naročito interesantna. Navikli smo se da ga ne primećujemo – zaključuje Cvejanov.

Kako objašnjava, Srbija je upravljanje ambalažnim otpadom poverila privredi – obveznicima plaćanja naknade za ambalažu. U pitanju su proizvodne kompanije, uvoznici ili distributeri koji na tržište stavljaju proizvode u ambalaži. Njihova obaveza je da ispune ciljeve za reciklažu koje Uredbom propisuje Vlada Srbije. Pored opšteg cilja za ponovno iskorišćenje (uključuje i energetsko korišenje) i cilja za reciklažu, postoje i posebni ciljevi za papir, plastiku, staklo, drvo, metal koji se povećavaju svake godine.

– Preduzeća ove ciljeve ispunjavaju tako što plaćaju operaterima sistema upravljanja ambalažnim otpadom naknadu za ambalažu od koje oni pokrivaju troškove sakupljanja sakupljačima otpada – privatnim i javnim preduzećima, ili pak ulažu u infrastrukturu za razvoj sakupljanja – ukazuje Cvejanov.

Prema njenim rečima, Srbija je zahvaljujući ulaganjima operatera sistema u privatne sakupljače, u velikoj meri razvila sakupljanje ambalažanog otpada iz industrije i velikih komercijalnih objekata. Međutim, rezultati u sakupljanju ambalaže iz otpada iz domaćinstva su slabi.

– I tamo gde je bilo pokušaja da se postavi infrastruktura za odvojeno odlaganje reciklabilnog otpada, uglavnom su dali ograničen efekat, što zbog činjenice da komunalne kontejnere prazne neformalni sakupljači, što zbog toga što je njihov sadržaj takav da bez separacije na sortirnicama koje većina komunalnih preduzeća nema, on se ne može poslati na reciklažu. Komunalna preduzeća nemaju ni ljudske ni operativne kapacitete, niti mogu da pokriju troškove ulaganja u razvoj sistema za sortiranje otpada, pa se radije odlučuju da otpad bacaju na nesanitarne deponije, jer to ne plaćaju – ističe Cvejanov.

Stručnjakinja dodaje:“Čak i preduzeća koja su deo regionalnih sistema upravljanja otpadom i plaćaju odlaganje otpada na sanitarne deponije, nemaju motiv da odvajaju otpad za ponovnu upotrebu jer je u Srbiji cena deponovanja značajno niža nego u Evropi“.

Cvejanov zaključuje da – bez uspostavljanja finansijskih mehanizama – taksi i podsticaja, nije moguće značajno smanjiti odlaganje otpada u životnu sredinu, jer odvojeno sakupljanje i tretman koštaju i vrednost novog proizvoda ili energije nije sama po sebi dovoljna da pokrije troškove kompletnog procesa.

Isti je slučaj i sa posebnim tokovima otpada, dodaje Cvejanov, jer bez podsticajnih sredstava za reciklere koje država plaća, reciklaža ovog otpada ne bi bila moguća jer nije sama po sebi isplativa.

A kako je naš cilj da uprkos svim nesavršenostima sistema podstaknemo građane da ipak recikliraju, a ne da ih demotivišemo, upitali smo naše stručnjakinje o njenom značaju.

Milica Lukić nam pojašnjava da je reciklaža otpada višestruko značajna: za očuvanje životne sredine; doprinosi privrednom sektoru i sektoru javnog zdravlja.

– Prema navodima Centra za cirkularnu ekonomiju Republika Srbija godišnje gubi i do 100 miliona evra na sekundarnim sirovinama koje se mogu reciklirati, a koje nažalost ne završe u reciklažnim postrojenjima, već na divljim i nesanitarnim deponijama. Takođe, prema procenama ovog centra Grad Beograd gubi oko 30 miliona evra godišnje – ističe Lukić.

Potom, značajna je i po zdravlje živih bića, jer se plastični otpad izdvaja kao jedan od najvećih problema današnjice.

– Naučno je dokazano da prilikom raspadanja plastičnog otpada, zapravo dolazi do stvaranja ogromnih količina mikroplastike, koja putem vode, vazduha, zemljišta i lanca ishrane dolazi do čovekovog organizma. U naučnim bazama vrhunskih naučnih časopisa iz oblasti medicine, hemije, tehnologije i drugih srodnih naučnih disciplina dostupni su rezultati istraživanja koji potvrđuju prisustvo čestica mikroplastike kako u tkivu i organima odraslih osoba, takođe i u placenti kod trudnica i nerođene dece. Mikroplastika je takođe otkrivena i u mleku i mesu farmskih životinja, što je preneo i poznati britanski list Gardijan, rečnoj i morskoj ribi i drugim živim bićima – naglašava Lukić i dodaje da uticaj mikroplastike na zdravlje nije još uvek u dovoljnoj meri ispitan, ali bojazni naučnika su opravdane, jer je otkriveno da se čestice drugih polutanata vezuju za mikroplastiku i zajedno ulaze u telo čoveka.

Staklo je vrlo pogodno za reciklažu, nastavlja ona, jer reciklažom jedne staklene boce uštedi se dovoljno energije da jedna sijalica svetli 4 sata. To u prevodu znači da reciklažom jedne tone stakla uštedimo 42 kWh električne energije. Reciklaža jedne tone stakla emituje 315 kg CO2 manje u odnosu na korišćenje nove sirovine.

Limenke su takođe reciklažno isplative, jer reciklažom jedne limenke uštedimo dovoljno energije da televizor napajamo 3 sata, a mobilni telefon danima. Reciklaža papira i kartona je podjednako važna, navodi, jer reciklažom jedne tone uštedimo od 17 do 24 stabla, sačuvamo 32.000 litara vode, uštedimo 4.200 kWh električne energije i emitujemo 1,32 tone CO2 manje u atmosferu.

– Sve ovo vrlo jasno i nedvosmisleno pokazuje koliko je reciklaža otpada značajna za društvo u celini – zaključuje Lukić.

I Kristina Cvejanov je saglasna da se recikliranjem i korišćenjem otpada za dobijanje energije smanjuje zagađenje životne sredine i rizik po zdravlje ljudi.

Upitali smo stručnjakinje i koji bi bio najbolji način da se maksimalizuje uspeh reciklaže, te su nam one između ostalog navele potrebu za unapređivanjem zakonske regulative i stručnih i organizacionih kapaciteta na svim nivoima upravljaja otpadom, od ministarstava do komunalnih preduzeća, uključujući monitoring i kontrolu. Ali i da pojedinci treba da prestanu da bacaju otpad na mesta koja nisu predviđena za to, i da odvajaju otpad za reciklažu tamo gde za to postoje uslovi.

Međutim, depozitni sistem je nešto što su obe izdvojile kao najbolje rešenje.

Cvejanov izdvaja da bi uvođenje depozitnog sistema za plastičnu, staklenu, tetrapak i aluminijumsku ambalažu omogućilo da stope reciklaže za ove materijale budu preko 90%, kao i njihovo korišćenje za dobijanje nove ambalaže“.

Lukić na to dodaje da je u Srbiji nedavno pokrenuta inicijativa od strane Centra za unapređenje životne sredine za uvođenje depozitnog sistem, eksperata, organizacija i aktivista, koji podrazumeva postojanje odgovarajućih reciklomata, najčešće u trgovinskim objektima poput supermarketa, gde građani mogu odložiti različita pakovanja od napitaka, a za uzvrat dobiti povraćaj novca.

– Depozitni sistem je u zemljama Zapadne Evrope u kojima je uveden, omogućio povrat čak i do 94% ukupne ambalaže od napitaka. U našoj zemlji plastične flaše i drugi tipovi ambalaže za napitke (limenke, tertrapak) završavaju u prirodi i rekama. Depozitni sistem najlakše možemo objasniti rečju kaucija. Međutim, da bismo mogli da uvedemo depozitni sistem u Republiku Srbiju moramo izmeniti Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu, čiji je nacrt za izmenu počeo da se priprema još pre dve godine, ali ga još uvek čekamo – pojašnjava Lukić.

Materijal je objavljen u sklopu projekta „Going Environmental” koji sprovode n-ost i BIRN i finansira Nemačko federalno ministarstvo ekonomske saradnje i razvoja (BMZ). BMZ ni na koji način nije odgovoran za informacije ili stavove izražene u okviru projekta.