Objedinjavati priče pod vrednošću kakva je lepota, može biti avantura koju čula mogu da registruju, ali ne u potpunosti i da opišu.
Kako lepotu, uopšte, definisati? Iz koje perspektive krenuti?
Dati prednost fizičkom, a odbaciti plodove duha; iskapiti čašu nadarenog uma, a zapustiti se, otromiti; ploviti vodama ataraksije, dok nas ne poklopi neka od muka ovoga sveta: mir je skupa igračka oko koje se otimaju (ili samo glume) mnogi moćnici ovoga sveta.
Zato je možda najbolje sve obuhvatiti, pa i više od toga: rastegnuti se u potpunom domenu svoga dara i ne ograničavajući se na konstrukciju zakopati u tekstu, premda istina ne postoji u jednini, već u pluralitetu, u višeizrazu, udvostručenog pogleda, i slobodi artikulacije.
Nakon plodnih godina literarnog rada, aktuelni dobitnik nagrade Meša Selimović pravi izbor iz objavljenih priča, dodajući im još poneki pikantni istorijski detalj, stvarajući, time, nadasve, ličnu antologiju tema i pojava koje su ga kroz romansijerski put oblikovale: i kao umetnika i kao građanina.
Dorađujući ih u maniru književnosti 20. veka, u skladu s kojim se stari rukopisi iznova konfigurišu (Miodrag Bulatović, Mirko Kovač, Vladan Matijević, itd), on se vraća na zbirke Tragači, Mediterani i Beograđanke, od kojih ga je druga odredila kao autora sa katalonskim ehom i ritmom Barselone, a poslednja kao umetnika koji ume da oseti atmosferu novog vremena.
Sve za lepotu (Dereta, 2021) treba da posluži kao podsetnik za poetiku Igora Marojevića, ali i kao putokaz za one teme u kojima se pisac najbolje snalazi.
Narativi su u svetlu dva snažna stanja: života i smrti.
Kad se živi, to je po pravilu mukotrpno isceljivanje grehova, nadohvat slamke spasa, koja, opet po nekom razumnom objašnjenju, nigde ne raste, za šta autor ima opravdanje kako u intuitivnoj imaginaciji što malo duguje profanom saznanju (a više nadahnuću), tako i autobiografiji, koja podrazumeva spoj odabranog poziva i neočekivane promene, a sve po nalogu materijalnih okolnosti.
Marojević nikad nije imao problem da se divi malim ljudima, i da od njihovih problema stvara univerzalna načela.
Ostatak dokazanih (pozitivnih ili negativnih veličina) u svojim romanima pravdao je ciljem da i njih spusti u trnje plebsa.
Život običnog naroda u srži je preživljavanja.
Valjda je lepota i u tome da se ostane živ!
Potraga za uzbuđenjem u jednoličnom životu, navikama obasut, u sivoj, neregistrovanoj dimenziji, gde i intimni pokreti brzo zasite, kao da neminovno vodi u jednu od nosećih priča, kako i po likovima koji je kroje (tu smo i samog autora prepoznali), tako i po ideji koja je u ovim rečima: „dakle, sve za čoveka, plus otuđenje: spoj glumljenog humanizma, vajne dobrote i lažnog elitizma, zar ne, baš prema zahtevima današnje kulturne matrice“.
Njima radi preciznosti treba dodati i devizu koja glasi: „sve za lepotu, život je kratak“ uz koju bi se valjano objasnilo da lepotu pored pravilnog čitanja Bernarhardovog Gubitnika (Perast) mogu predstavljati i silikoni, kao originalan privid naše požude.
Ali zato se, bar, umire na velika zvona.
Ne treba imati na umu sam trenutak smrti što ne traje duže od trena u oku, već značaj imena koje napušta istorijsku pozornicu.
Iako je Lorkino pesništvo u dovoljnoj meri poznato našem jezičkom podneblju (uticaje valja tražiti u avangardnim strujama naše poezije), ličnost pesnika i dalje može opstati isključivo kao simbol levice koja u Španskom građanskom ratu brani odstupnice liberalnog osećanja, uprkos Hemingvejevim namerama da pokaže i tamniju stranu priče.
Ante Pavelić, kao poglavar monstruozne zločinačke tvorevine, uvek će biti čovek koji je pokušao, na nesreću srpskog naroda, da u krvi reši rasne nesporazume.
Valter Benjamin kao građanin-individualist, kao filozof u nevremenu, odlazi sa ove zemlje u misteriji epohe koja indukuje različita tumačenja.
Dovoljno im je što dele vreme ideoloških lomova, razlaza i deoba, jer u takvim istorijskim ciklusima pobednika nikad nema.
Varljiva je starost starog poglavnika: Pavelić je provodi u neprekidnom žalu za nekadašnjom slavom, za publicitetom, i javnošću, za koju misli da ga je ako ne volela, ono bar poštovala.
Ni smrti preostale dvojice nisu u potpunosti tragične: Marojević koji u Lorki vidi eventualnog prethodnika (politička neutralnost i liberalni princip dovoljni su kvalifikativi) ne dozvoljava mu da zalud nestane, premda poezija živi u umu, čak i kad telo izgori.
Ciklus Smrti poznatih koji se premijerno objavljuje, na tragu je najnagrađivanijeg Marojevićevog romana, Ostaci sveta.
Njemu je pridodata još jedna epizoda Španskog rata, u Lorkinom liku, koji slobodu izbora plaća metkom u leđa.
Poglavlje o Jasenovcu nasleđuje povest o otkriću Pavelića u Buenos Airesu, akciji i lovu na njegovu ličnost. S toga, ako prva priča svedoči o tome da je čovek veći i od večnosti, onda bi druga trebalo da nam poruči da čovek ma koliko hteo da bude večan, ipak je samo jedna trošna materija, što se poslužuje na ovalu nemilosrdne Istorije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
