Okovani Mobi Dik, plastične kese i ekološka (ne)svest

Na 1.213 metara podno planine Čemernika na vlasinskoj visoravni nalazi se „srpsko more“. Podizanjem nivoa vode, prilikom punjenja Vlasinskog jezera, sa dna se podigao treset debljine 30 santimetara do jednog metra, produkt vekovnog raspadanja mahovina tresetica, formirajući velika plivajuća ostrva od tog materijala. Navodno, u svetu postoji još samo jedno slično jezero u Škotskoj.

– Ostrvo Mobi Dik najveće je i njegova širina iznosi 250, a dužina 400 metara. Ono je jedinstveno i po tome što je obraslo maljavima breze i različitih vrsta vrba. Mobi Dik je nasukan na jugozapadnom delu jezera, čime je dovedeno u situaciju potpune degradacije. Naročito stradaju tresetna ostrva koja su vezana za obalu. Najčešće ih koriste ribolovci koji otvaraju ribarska okna, gazi se i često pali tresavska vegetacija, seku šibljaci, baca se razni otpad. Na tresetnim ostrvima uz obalu zbog česte varijacije u nivou jezerske vode koja ide i do 15 metara sama vegetacija suočena je sa nedostatkom vode, što dovodi do sušenja. Ukupna površina svih tresetnih ostvra na Vlasinskom jezeru, prema skorašnjim stručnim podacima, iznosi osam do 10 hektara, što je višestruko manje u odnosu na period šezdesetih godina prošloga veka.

Stručnjaci upozoravaju da se fizičko uništavanje tresetnih ostrva na Vlasinskom jezeru koja spadaju u red prirodnih fenomena retkih u svetu, mogu bez bilo kakvog preterivanja kvalifikovati u rang latentne ekološke katastrofe. Neophodna je fizička zaštita, kao i revnosnija kontrola eksploatacije treseta što je uprkos državnoj zabrani i dalje za pojedince unosni biznis. Treset se koristi u hortikulturi, organskoj proizvodnji hrane, kao i u kozmetičkoj industriji i arhitekturi, a jedino ga još uvek u svom autohtonom obliku ima upravo na Vlasinskom jezeru.

Među krajnje ugroženim biljnim vrstama na Vlasinskom jezeru se nalazi ukupno njih 11 od čega sedam naseljava tresetna ostrva. Podaci ukazuju da je od ukupno 75 biljnih vrsta na Vlasinskoj visoravna u nekom segemntu ugroženo, od kojih 11 opstaje na trestnim ostrvima, dok su dve biljne vrste potpuno nestale. Vreme kao da ističe i za koju godinu sa ovakvim nemarom ili jednostavno nepoznavanjem opasnosti od nestanka pojedinih biljnih vrsta, Vlasinsko jezero bi moglo da prestane da bude prepoznatljivo po onome što je svetski raritet.

– Nakon izrade Prostornog plana, predstoji nam da uradimo sanitarni prsten oko jezera kako bi smo sprečili izlivanje otpadnih voda u jezero, a samim tim i ugrožavanje flore i faune – navodi Novica Tončev, čelnik surduličke komune i sam svestan činjenice da u lokalnom budžetu nema dovoljno sredstava za rešavanje problema očuvanja prirodnog staništa na Vlasini.

Na sedam kilometara od Vranja nalazi se Aleksandrovačko jezero, koje je nastalo kao potreba za navodnavanjem nekadašnjih poljoprivrednih zasada na ovom području. Uz pomoć Ministarstva za prostorno planiranje i ekologiju, koje je izdvojilo 55 miliona dinara jezero je potpuno revitalizovano. Najpre je ispuštena voda, a onda sklonjen veliki nanos mulja. Nedavno je uz pomoć specijalizovane mehanizacije Kupališta „ADA“ iz Beograda iz jezera posečena sva trava, koja ugrožava živi svet i otežava pristup kupačima.

– Para nikada dovoljno, ali se nadamo da ćemo uspeti da zaokružimo ceo projekat revitalizacije jezera i postaviti neophodnu infrastrukturu bez koje nema trajne zaštite jezera i onoga što smo uradili. U protivnom biće ovo održavanje sa kratkotrajnim dejstvom – realan je dr Igor Andonov, zamenik gradonačelnika Vranja.

Od prvog dana septembra Vranje će biti prvi grad u Srbiji bez plastičnih kesa, čime će biti sprovedena nedavna odluka Gradskog veća o zabrani korišćenja PVC ambalaže za pakovanje bakaluka, voća, povrća i drugih proizvoda.

Članica gradske vlade zadužena za zaštitu životne sredine, Nela Cvetković navodi da će odluka o zabrani korišćenja PVC kesa, ovih dana, biti dostavljena vlasnicima trgovinskih radnji i drugih dućana. Protiv onih koji se ne pridržavaju zabrane upotrebe plastičnih kesa, komunalna policija primenjivaće kaznene mere, od januara iduće godine.

– Akcija je dobila mnogo poklonika i znatno pre zvanične zabrane, jer Maksi diskont, Fabrika hleba i mleka, pekare i neke trgovinske radnje već duže pakuju robu u biorazgradive i kese od papira – navodi za Danas Cvetkovićeva.

Kese koje nisu od PVC, u dodiru sa vlagom, razgrađuju se za četiri do 12 meseci, dok one koje će biti izbačene iz upotrebe gotovo da su ne razgradive u nekoliko stoleća. Procenjuje se da se u prodavnicama, na dve pijace i na drugim mestima u Vranju, dnevno iskoristi više od 70.000 plastičnih kesa.

– Mesecima građane i đake edukujemo i pripremamo ih da, od septembra, ne koriste plastične kese. O visini kazni za trgovce koji se ne pridržavaju zabrane upotrebe kesa odlučiće lokalna samouprava – predočava Cvetkovićeva. Biorazgradive kese proizvode se samo u Novom Sadu, Jagodini i Valjevu. Domaći proizvođaći ih zasad isključivo izvoze u zemlje Evropske unije. U vranjskoj lokalnoj samoupravi ističu da će domaće proizvođače obavestiti da biorazgradivu ambalažu proizvode i za srpsko tržište, jer u protivnom ova odluka biće samo na nivou novinarske egzotike.

Na putu od Bujanovca ka Preševu vidljivo su uočljive divlje deponije. Pogotovo na delu koji od Preševa vodi ka administrativnoj liniji sa Kosovom. U Vladičinom Hanu prošlog leta zbog neredovnog iznošenja smeća iz same varoši zavladala je epidemija žutice. U pomoć su priskočile prve komšije, pa su kamioni otpad odvozili na deponiju Meteris u blizini Vranja.

– Jeste da treba da budemo ponosni na Ekološku deponiju Meteris, ali i svesni da njeni resursi nisu neograničeni. Ukoliko smanjimo njeno punjenje težim materijalima uspećemo da produžimo vek njenog trajanja – upozorava dr Slobodan Stamenković, predsednik gradske skupštine Vranja, navodeći da postoje problemi u seoskim sredinama gde se i dalje stvaraju divlje deponije.

U Vladičinom Hanu, po rečima čelnog čoveka lokalne samouprave, Nenada Mitrovića smeće se sada u skladu sa ugovorom odvozi čak u Leskovac udaljen 46 kilometara. To radi austrijska kompanija koja uredno ispostavlja račune građanima za odnošenje smeća. Ovde u perspektivi ne vide rešenje za otvaranje deponije, jer je to „investicija za koju nema i teško da će biti para“. Jug Srbije suočava se sa (ne)vidljivim problemom ekološke svakodnevice, ali i manjom svesti i razmišljanja na ovu temu, uprkos činjenici da međunarodna zajednica i njeni predstavnici uvek ističu kako je čak četrdeset procenata uslova za članstvo u EU, kad je Srbija u pitanju, vezano baš za očuvanje i unapređenje životne sredine.

B30