Okršaj vlasti i opozicije

Mihal Ramač: Bilo je to 1991. (7)

Mihal Ramač (1951), novinar, književnik i prevodilac, objavio je šest zbirki pesama i tri knjige političkih eseja. Bio je glavni i odgovorni urednik dnevnih listova Naša Borba, Vojvodina i Danas. Radi u Radio-televiziji Vojvodine. Prema tekstu koji objavljujemo kao feljton snimljena je serija „Bilo je to 1991“ u šest epizoda. Emitovanje počinje 30. novembra na Prvom programu RTV. Režiju serije potpisuje Nada Belegišanin.

Demonstranti je potiskuju i narednih nekoliko sati praktično vladaju centrom glavnog grada. Ni vlast ni opozicija nisu bile pripremljene za ono što se događalo i nisu znale šta da čine. Prvo se pribrao režim. U Beograd su dovedene dodatne policijske jedinice. Borisav Jović nakon telefonskih konsultacija s članovima Predsedništva naređuje vojsci da izvede tenkove na ulice. Demonstranti su rasterani. Pod nerazjašnjenim okolnostima stradao je policajac Nedeljko Kosović. Učenik Branivoj Milinović poginuo je od metka koji su ispalili policajci iz Požarevca. Lekarsku pomoć zatražilo je 126 povređenih. Vuk Drašković je uhapšen. Milošević se uveče obratio građanima preko televizije, poručujući da će „državni organi Republike upotrebiti svoja ustavna ovlašćenja u interesu mira građana Srbije i nikome neće dopustiti da u Srbiji seje haos i nasilje“.

Mediji počinju strahovitu kampanju protiv opozicije, pogotovo protiv Draškovića. Sve manje ima informacija, sve više bestidnih, prljavih izmišljotina. Ni u nekadašnjem jednopartijskom sistemu nije bilo zamislivo ono što tog marta i narednih meseci i godina čine beogradska i novosadska televizija i većina dnevnih novina. Časni izuzeci su dnevnik Borba i nedeljnik Vreme.

Milan Babić poručuje: „Narod Knina i Krajine duboko je uznemiren i pogođen zbog današnjih nasilničkih akcija i udara na legalno izabranu Vladu Republike Srbije i na jedinstvo srpskog naroda… Braćo Srbi u Srbiji, Knin i Krajina vas pozivaju i žele da ostanete jedinstveni“. Vojislav Šešelj tvrdi da su nerede organizovali „izdajničke stranke i Ante Marković uz pomoć stranih obaveštajnih službi“.

U nedelju uveče, 10. marta, posle mitinga u studentskom gradu, nekoliko stotina studenata kreće prema centru Beograda. Na Brankovom mostu policija pokušava da ih zaustavi suzavcem, ali većina stiže na Terazije. Tu im se pridružuju čelnici Demokratske stranke Dragoljub Mićunović i Zoran Đinđić, narednog jutra i mnogi građani, profesori i umetnici: Andrej Mitrović, Nikola Milošević, Borislav Mihajlović Mihiz, Dara Đokić, Borislav Pekić, Mladen Markov, Vida Ognjenović, Milica Lučić-Čavić…. Studenti zahtevaju oslobađanje Draškovića i ostalih uhapšenih te ostavke direktora televizije i ministra policije. Izviždani su Radovan Karadžić i Vojislav Šešelj, koji su takođe pokušali da im se obrate. U prvi mah izviždan je i patrijarh Pavle, ali je dan kasnije ipak dobio reč.

Dobrica Ćosić oglašava se pisanom izjavom za TV Beograd: „Nisam u Beogradu, daleko sam od zbivanja koja doživljavam kao veliku nesreću. Ja nemam potrebu da studente i svoje čitaoce uveravam u svoju odanost demokratiji i srpskom narodu“. Novine beleže da je pisac sve vreme bio u Beogradu.

Milošević 11. marta organizuje skup svojih pristalica na Novom Beogradu, na ušću Save u Dunav. Desetine autobusa dovoze mitingaše iz unutrašnjosti, ali i iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Oni ističu parole: „Šabac, srpski Verden, braniće slobodu“, „Vuče, ubico!“, „Dole srpski Tuđmani“, „Mićunoviću, izdajico, koliko si plaćen da prolivaš krv srpskog naroda?“ Izvesni Radivoje Kresojević, navodno u ime Srba iz Slavonije i Baranje, poručuje: „Oj Srbijo, čuvaj Slobodana“. Radovan Karadžić javlja da su svi bosanski Srbi na strani Miloševića.

Borba objavljuje naslov „Roditelji na Ušću, deca na Terazijama“, sugerišući da je konzervativna Srbija uz režim, a obrazovana i napredna – protiv njega. Tih dana nastaje podela na dve Srbije, koja – jače ili slabije izražena – traje i danas. Prva je, najuprošćenije rečeno, tradicionalistička, desničarska i protivevropska; druga je liberalna i proevropska. Prva zahteva da pojedinac u svemu bude podređen kolektivu – narodu, crkvi i državi, odnosno njihovim vođama. Druga se zalaže za poštovanje prava i sloboda pojedinca.

Nastavlja se