Olimpijski ciklus

a čije je ideje vrh SPS mazohistički sprovodio. Lilić je nakon 5. oktobra probao da artikuliše neku vrstu „socijaldemokratske“ opcije. Sličan projekat u to vreme imao je čak i Milorad Vučelić. Lilić se u međuvremenu povukao iz političkog života, dok je Vučelić napustio svoj „socijaldemokratski“ projekat, da bi se nakon te idejne epizode vratio tvrdoj „patriotskoj“ politici po kojoj je SPS bila poznata devedesetih godina.
Eto, vremena su se promenila, i ono što je nekad možda bilo „meko“, kao frakcija u magnovenju, ili kao nada onih koji su verovali u „unutrašnje snage“ SPS sposobne da reformišu partiju, sada je mejnstrim u SPS. I ma koliko trapavo, sklepano, kalkulantski, a ponekad i bizarno izgledali pokušaji afirmisanja „moderne srpske levice“ (DS -SPS – LDP), možda najveći problem opozicije leži u tome što ona još ne shvata da ovi misle najozbiljnije kad kažu da su levica. Jednostavno, druge relevantne levice ovde za dugo vremena neće biti. Nelagoda će vremenom iščiliti, baš kao što su se i izmigoljili stari principi i zakletve. Uostalom, ima li kakve nelagode sad između radikala i narodnjaka. Ne treba preterivati i reći da je sadašnja vlast baš toliko arogantna i osiona kao ona iz devedesetih, ali to ne znači da ona Lilićeva „zatvorite vrata“ (uz, naravno, ono „molim vas, budite ljubazni“), nije aktuelna kao pretnja. Makar podrazumevajuća. Otprilike, nova vlast ima toliko posla; jednu bitnu ratifikaciju, jednu bitnu rezoluciju, jedan bitan energetski aranžman, sijaset evropskih zakona, pa je opoziciji najpametnije da pomogne, ali ako ne pomaže, ne treba ni da odmaže. Ako joj je baš do zamajavanja i inata, dobiće dva sata „slobodnog programa“ – onoga što se nekad na samoupravnim sastancima zvalo tačka „razno“. Ako se opozicija bude inatila, menjaće se poslovnik, i sve će, samo još kulturnije, biti po onoj Lilićevoj. Iznosiće ih nežno. Ako do toga dođe.
To što vlast ima toliko bitnih poslova u parlamentu, i to što Srbija više ne može da čeka, nije nikakvo opravdanje za relativizovanje parlamentarnih pravila, pa i prava opozicije na opstrukciju. Ali, ni opozicija ne može fingirati svoju „mučeničku“ poziciju ugnjetene manjine, stavljajući sebe u ulogu opozicije u parlamentu iz devedesetih godina. Isprovocirati nove izbore u Skupštini, ili na ulici, u ovom trenutku je zauman posao. Inercija agonije i krize identiteta. Vlast se u parlamentu, ili na ulici, možda može ogoliti, ali se u ovakvoj konstelaciji teško može srušiti. Ovoga puta opozicija bar ima luksuz da ne mora da ponavlja greške opozicije iz devedesetih. Naročito ne „frontovske“ forme organizovanja. Opozicija ima pravo da insistira na rasvetljavanju okolnosti hapšenja Radovana Karadžića, ali i da se te okolnosti rasvetle pred njom. I ne treba valjda čekati da vlast uhapsi Mladića, pa da opozicija opet dobije šansu da se iskaže. Ili sve nade usmeriti u Šešeljev povratak.
Izgleda da je najpametnije ponašati se po principu olimpijaca koji tvrde da su pripreme za London počele čim su Igre u Pekingu završene. To u ovom slučaju znači primanje k svesti realne mogućnosti da se sledeći izbori mogu dogoditi možda tek za četiri godine, što je sasvim dovoljno vremena da se profiliše i konstituiše jedna ozbiljna desna opcija koja zbog svoje frustriranosti neće padati u iracionalnost. Tadićeva i Dačićeva vlast, ma koliko da je „diktatorska“, sigurno neće (niti to može), ukinuti opoziciju, koliko opozicija samu sebe može banalizovati iščuđavanjem kako je moguća ovakva vlast. Bez idejne, programske i organizacione vizije i suvislosti, skupštinska odbrana „prava manjine“ lako može da se izokrene u cirkuzijadu bez pokrića.