Olivera Jevtić: Sama protiv svih

Kao da se podrazumevalo da ona trči obroncima Zlatibora ili negde po belom svetu, pripremajući se za velika takmičenja, uz svog nezamenljivog trenera Slavka Kuzmanovića.

U trenutku kad su mnogi mislili da je ona zabatalila trčanje, odjeknula je vest sa maratona u Sofiji da je manijak ili „plaćenik“ nasrnuo na nju tokom trke, odgurnuo je i ona je prilikom pada povredila glavu.

Bizarno je da je na taj način došla u centar pažnje, i da se tako saznalo da će zbog povrede propustiti novembarske maratone, poslednju priliku da se kvalifikuje za Olimpijske igre u Tokiju.

Što bi joj bio šesti nastup na najvećoj sportskoj smotri, jer od 2000. u Sidneju nije propustila nijedne Igre, a u Atini 2004. zauzela je šesto mesto i bila najbolje plasirana Evropljanka.

A rođena Užičanka (43) zaslužila je tokom karijere mnogo više podrške.

Početkom godine provela je dva meseca u „Adidas“ kampu u Keniji, uz maksimalnu podršku Atletskog saveza Srbije i Olimpijskog komiteta, a u prošlosti uglavnom nije bilo tako.

Krivicom istog tog saveza, pred Igre u Riju nije bila prijavljena za Svetska prvenstva u Moskvi i Pekingu, kao ni za Evropski šampionat u Cirihu, iako je imala norme.

Faktički četiri godine bez velikih takmičenja, a u Rio je došla i bez trenera.

Tokom karijere je zajedno sa trenerom Kuzmanovićem bila na neki način „pastorče“ sistema, što zbog tretmana atletike u ovom podneblju, što zbog odbijanja da se priklone bilo kakvim klanovima.

„Nismo imali logistiku i podršku, ličili smo na nekog ko je u juriš na tenk krenuo sa lukom i strelom. Nikada nisam imala lekara ili ekipu stručnjaka oko sebe, a imala sam srce za svetski rekord“, objasnila je jednom prilikom.

A za sve to vreme osvojila je prvu medalju za samostalnu Srbiju, na EP u Geteborgu 2006. je maraton završila kao druga.

Bila je treća na Njujorškom i Bostonskom maratonu, pobedila na Amsterdamskom i Beogradskom, i na polumaratonima više puta. U Sidneju 2000. istrčala je dva nacionalna rekorda na pet i 10 hiljada metara koja i danas važe, kao i još pet najboljih rezultata ikada.

Za najbolju sportistkinju od strane Jugoslovenskog olimpijskog komiteta proglašena je 1998. i 1999. godine, a 2006. joj je dodeljena „Zlatna značka“, za najboljeg sportistu u Srbiji.