Omiljen i pretučen na mrtvo ime

 I Miloš još jedanput pokazuje svoj izvanredan instinkt da odredi najbolje puteve za razvoj kulture svog naroda. On odbacuje definitivno orijentalni duhovni supstrat i zamenjuje ga evropskim modelom. On želi da osnuje prvi pravi orkestar i da bi to ostvario poziva u Kragujevac Josifa Šlezingera (1794-1870), tada dirigenta gradske kapele u Novom Sadu. Šlezinger dovodi sa sobom nekoliko svojih „bandista“ i odmah pristupa obučavanju darovitih srpskih mladića. Tako nastaje čuvena „banda“ koja godinama reprezentuje muzički život Srbije i predstavlja njegovu neprikosnovenu žižu. „Banda“ je, razumljivo, u početku služila prvenstveno u paradne svrhe, pa je najviše izvodila marševe, koje sâm Šlezinger komponovao, i to prema narodnim motivima.

Znameniti, i uostalom, prvi profesionalni hrvatski muzikolog Franjo Kuhač (1834-1911), ostavio nam je opširnu biografiju svog starijeg prijatelja i kolege Šlezingera, dakle dragocen istorijski spis iz koga izbija velika autorova privrženost srpskom narodu, kao i posebno poštovanje prema knezu Milošu.

Jozef, odnosno Josif Šlezinger rodio se 1794. u Somboru, kao dete mađarskih Jevreja. Ovaj podatak nećemo naći ni u jednom udžbeniku jugoslovenske muzičke istorije, što ne umem da objasnim. Josifov otac bio je čak službenik sinagoge, pa je svom sinu namenio sličnu karijeru. Pripremao ga je da bude „šahter“ („schachter“). Ta reč ne postoji u našem jeziku, a označava čoveka koji obavlja ritualno klanje životinja u jevrejskom verskom obredu.

Mali Jozef, međutim, nije bio oduševljen ovom perspektivom, naročito zato što je već sasvim dobro svirao violinu, a to mu je na ulici i u kafanama donosilo i poneki groš. Tako je, posle jednog žestokog sukoba sa ocem, pobegao od kuće da se više nikada ne vrati. Potucao se tako od kapele do kapele, po mnogim gradovima, ali, kako je bio vrlo marljiv i darovit, iskoristio je to vreme da nauči da svira na skoro svim instrumentima, a povremeno i da komponuje.

I svojim ponašanjem, i svojim požrtvovanim radom, Šlezinger je stekao u srpskoj sredini – u Kragujevcu, potom u Beogradu – i ljubav, i autoritet, i poštovanje. On se sa svoje strane odužio domaćinima i poslodavcima punom asimilacijom sa novom sredinom, o čemu svedoči sledeći događaj.

Kada se posle povlačenja kneza Miloša s vlasti podigla još jedna od inače čestih buna, Šlezingera neko optuži za vezu sa zaverenicima. Tada ga je preki i obesni namesnik Toma Vučić (Perišić, 1787/1788-1859) bacio u blato i pred postrojenom vojskom – kako je hroničar zabeležio – „dao ga istući na mrtvo ime“. Ovaj događaj rečito pokazuje da je kneževski kapelnik bio prihvaćen kao narodni čovek i da je bio tretiran kao svi ostali građani. Bio je to, uostalom, samo trenutni incident kao refleks prolazne primitivnosti jedne još nekonsolidovane društvene sredine. Šlezinger je bio ne samo omiljeni kompozitor, već i poštovani građanin: proizveden je u oficira i umro 1870. kao major srpske vojske.

Ovde dolazi na red još jedna neobična stvar. Naime, srpska seljačka ili, u najboljem slučaju, poluseljačka sredina neočekivano je spremno primila, shvatila i zavolela zapadnoevropske muzičke zakone, sa kojima pre dolaska Šlezingera nije imala apsolutno nikakvog kontakta, pa zato ni iskustva. Najblagotvorniji uticaj Šlezingerov prodirao je kroz pozorišne „komade s pevanjem“, za koje je on pisao muziku pretežno na motive narodnih pesama ili u njihovom duhu. Može se reći da je muzika privukla publiku dramskom pozorištu više nego sam literarni tekst. Često se na primer navodi slučaj kad je na predstavi „Kreštalica“ trupe čuvenog Joakima Vujića knez Miloš napustio pozorište jer u komadu nije bilo pevanja. {Očaranost publike ovom umetničkom formom lepo odražava novinski prikaz drame „Kraljević Marko i Arapin“ [1840]. Piše ovako: „Narod svakoga reda i čina gomilama je vrvio u pozorište da ovde vidi dela proslavljenog Marka. Gospodična Olga Popović i gđa Krčedinac predstavljale su vile i zaista tako su na bini i izgledale i tako umilno u sprovodu dobro udešene bande pevale, da smo ih skoro kao prave vile, kako ih narodne pesme predstavljaju – smatrali“.}

Ohrabren ovakvim reakcijama, Šlezinger je sve više umnožavao broj muzičkih numera u pozorišnim predstavama dok na kraju, u drami „Ženidba cara Dušana“ [1840], muzika nije dobila dominantnu funkciju, tako da su i publika i kritika poverovali da je pred njima prava „talijanska opera“ jer je „celo predstavljanje u note stavljeno“. {U stvari, tek će njegov – takođe „posrbljeni“ naslednik – Slovenac, Davorin Jenko (1835-1914), stvoriti prvu operetu, čime će biti široko probijen put za operu.}

Pišući o Šlezingeru, već pomenuti Franjo Kuhač primećuje da je Šlezinger gradio srpsku muziku od temelja, dok su Hrvati od krova, to jest od opere. Pa ipak je taj majstor za krovove, autor prvih hrvatskih opera, Vatroslav Lisinski (1819-1854), jedini koji je poljuljao neprikosnoveni Šlezingerov autoritet u Beogradu. Kuhač citira Šlezingerova sećanja iz 1847. ovako. „Elem, četvrti dan što su ti hrvatski umjetnici u Beogradu bili, a mi im na svaki način iskazali bratsku našu ljubav, sami lijepi i otmjeni ljudi sa još ljepšim grlima… Priznajem rado, da takvih divnih popjevaka i tako umjetnički savršeno pjevati i nisam nikada u svom životu čuo… Općinstvo je bilo usplamćeno, knjaz poražen do crne zemljice“.

Od poštenog čoveka poštena i beseda. Mi mu mnogo dugujemo i rado bismo pokazali više od njegovog stvaralaštva, ali, nažalost, preostalo je malo, uglavnom ono što je njegov hrvatski kolega Franjo Kuhač pukim slučajem spasao od Šlezingerovih naslednika, izvesnog Baretija, koji je iz čiste zlobe spremao da celu arhivu „Knjaževske bande“ spali, pa je to i učinio.

Veliki intelektualac i muzikolog Dragutin Gostuški bio je autor zapamćene TV serije „Rađanje srpske muzičke kulture“ emitovane 1980-ih godina u okviru školskog programa „TV Beograd“. Trideset godina kasnije „RTS izdavaštvo“ i „Muzikološko društvo Srbije“ objavili su knjigu i DVD koji čitaocima pružaju mogućnost ponovnog upoznavanja sa sadržajem ove serije.

U dogovoru sa izdavačem „Danas“ donosi odlomak iz knjige Dragutina Gostuškog „Rađanje srpske muzičke kulture“ o prvom muzičaru evropskog tipa u Srbiji Josipu (Jozefu) Šlezingeru i njegovoj ljudskoj i umetničkoj sudbini u još „nekonsolidovanoj sredini“ kakva je bila Srbija sredinom 19. veka. Izbor i oprema teksta redakcijski.