Božidar Mandić Jun je… a ja nisam s onim koje volim. Prijateljstva su se raslojila, a stare družbe posvađale. U gadnom smeru uputio se svet. Šezdeset osme gotovo da se više niko ni ne seti. Stari učesnici su postali etablirani eksponenti društva, neki ostali skrajnuti i bedni, a većina je i zaboravila da je postojao jedan šesti mesec ispunjen nadom da svet može biti bolji i da naše već ustaljeno socijalističko društvo može biti poštenije.
Božidar Mandić Jun je… a ja nisam s onim koje volim. Prijateljstva su se raslojila, a stare družbe posvađale. U gadnom smeru uputio se svet. Šezdeset osme gotovo da se više niko ni ne seti. Stari učesnici su postali etablirani eksponenti društva, neki ostali skrajnuti i bedni, a većina je i zaboravila da je postojao jedan šesti mesec ispunjen nadom da svet može biti bolji i da naše već ustaljeno socijalističko društvo može biti poštenije. Pre četrdeset godina u celom svetu pobunio se mladi svet. Pitam se da li će ikad više moći biti omladinskih revolucija i da li će uopšte više biti mladih. U Americi su protestovali zbog rata u Vijetnamu, u Poljskoj i Češkoj zbog različite vrste sovjetske invazije, u Nemačkoj zbog nacističkih i kapitalističkih recidiva, u Parizu zbog intelektualne i socijalne nepravde, a ovde kod nas, u Beogradu, jer je razoreno započeto društvo sa idealističkim pogledima na svet.
Pre neki dan video sam dosta obiman kolaž izjava starih šezdesetosmaša i gotovo, sem jedne filozofkinje, niko se nije pozitivno osvrnuo na nju. Žao mi je zato Bertolučija, jer nema nijednog njegovog javnog nastupa, a da ne spomene i sada značaj i potrebu obnove ‘68. Kakvi su to mladi ljudi koji se ne bune. U Americi su sociolozi i psiholozi već počeli da proučavaju nezapamćenu pojavu kod mladih – nedostatak bunta. To je bolestan element društva, istorijska impotencija koja neće dozvoliti protok, nego će izazvati veštačko stanje napretka. Hvala na tome! Više volim da živim bedno u blatu, nego da sam mrtva u najkomfornijoj stvarnosti – rekla bi žaba. Strašno mi je to, ne što su se stari revolucionari preobrazili u poslušne japije ili poslušnike režima, već što se na šezdeset osmu osvrću sa cinizmom, podsmehom koji ih spasava od sopstvenog odbira. Svi smo, iz takvog ugla, gubitnici. Ali vreme nije. Kad-tad iznići će korov nepristajanja na gorko postojeće stanje. Najgore je što sada uz pomoć medija masama možeš lako da vladaš, pa oni pristaju na sve. Da im ponudiš govno ili miris ruže garantujem da bi se devedeset odsto odlučilo za prvu soluciju. Žao mi je što niko od bivših šezdesetosmaša ne pominje osnovnu sentencu pobunjeničkih događanja – BUDIMO REALNI, TRAŽIĆEMO NEMOGUĆE! Kao da svi strahuju od istinske promene ka lepšem svetu. Retko se ko seti i misli Rudija Dučkea: „Mi ne znamo šta hoćemo, ali znamo šta nećemo…“ I sada bi bilo lepo da neko shvati protiv čega bi sve mogao da bude pobunjenik.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
