„On je sada medijska zvezda, poslednjih dana verovatno ima više naslovnih strana nego Vučić“: Tamara Skrozza o izveštavanju medija o dečaku koji je izvršio ubistva u „Ribnikaru“?

Prethodnih dana mediji su bili preplavljeni informacijama o tome gde će maloletni dečak koji je počinilac ubistava nastaviti školovanje, a dodatno uznemirenje javnosti su izazvale naslovne stranice pojedinih tabloida sa porukom da se on „vraća u školu“.

– Spekulacije kako će i gde on nastaviti školovanje nisu od javnog interesa, a kada bude zvanično potvrđeno onda to jeste informacije od javnog interesa. A mi o njegovom školovanju slušamo, gledamo i pričamo dve nedelje. Sve to je bilo nepotrebno i sve spekulacije o tome su samo nastavak jednog maratonskog izveštavanja o nečemu o čemu uopšte nije trebalo da se piše. Nije trebalo da se mediji bave spekulacijama o njegovom sadašnjem životu, o tome šta radi, čime se bavi, kako provodi vreme, u kakvom je mentalnom stanju… Čak i da smo imali potvrđene informacije, u kakvom je to javnom interesu – pita Tamara Skrozza.

Ona kaže da razume interes ljudi da takve vesti pročitaju i njihovu želju da zavire u psihu K. K., ali napominje da to nije javni interes, već uzdizanje tog dečaka i stvaranje od njega medijske zvezde.

– On je sada medijska zvezda jer poslednjih dana verovatno ima više naslovnih strana nego Aleksandar Vučić, a građenje kulta ličnosti na bilo koji način, u pozitivnom ili negativnom smislu, jeste vređanje dostojanstva žrtava, nije ni u kakvom javnom interesu i protivno je zdravlju jednog društva.

Šta je sa informacijama o porodici K. K., njihovom imovinskom stanju, bankovnim računima?

– Kada je u pitanju situacija sa familijom K. K. moje uredničko mišljenje, za koje ne tvrdim da je ispravno, jeste da bi trebalo puštati isključivo potvrđene informacije povezane s tekućim pravnim procesima. Jedna porodica je tražila finansijsko obeštećenje i u tom smislu je objavljeno da je blokirana imovina roditelja K. K. Smatram da nije trebalo ulaziti u detalje o njihovom porodičnim odnosima i imovini, već samo reći koliko je ta imovina vredna. Ali nabrajati bankovne račune, placeve, kuće, stanove nema nikave osnove i ne vidim šta se time postiže sem što se podgreva animozitet javnosti prema toj porodici. Razumljiv je animozitet zbog svega što se desilo, ali naša funkcija kao medija nije da ga podgrevamo, već da obaveštavamo građane i građanke o onome što je u interesu javnosti.

Šta je to u ovom konkretnom slučaju?

– Mislim da je informacije o familiji trebalo ograničiti na ono što je potvrđeno i što ima veze sa istragom i konačnim ishodom čitavog slučaja, a ne praviti špansku seriju od porodice Kecmanović. To je kontraproduktivno. I samo pismo roditelja ubijene dece medijima pokazuje da se povređuju njihova osećanja pravljenjem medijske atrakcije od te porodice. S druge strane, silni razgovori o porodici su uništili svaku mogućnost da mlađa sestra K. K. nastavi koliko-toliko normalan život. Ona nije nizašta kriva, a ne znam kako će da nastavi život. Jer više nije reč samo o tome da joj je brat ubica, već sada svi znaju bankovne račune njene familije, znaju njenu imovinu, kakvi su joj porodični odnosi. Sve to nije trebalo da bude tema za medije. Najveći problem u celoj ovoj priči je u tome što mi nemamo institicije, što se i videlo otkrivanjem detalja koji nisu u javnom interesu i kojima mediji ne bi trebalo da se bave. Podsetiću da to nisu započeli mediji, već načelnik beogradske policije i predsednik Srbije lično. Načelnik beogradske policije je čak rekao: „Ja znam da u ovom trenutku kršimo zakon“ i onda objavio spisak dece za koju je bilo planirano da budu ubijena, a predsednik je izneo imovinsku kartu porodice. Oni su, dakle, započeli tu priču, mediji su se uhvatili u kolo i sada imamo špansku seriju. Takođe imamo špansku seriju sa sukobljenim frakcijama unutar škole „Vladislav Ribnikar“. I mi to sve puštamo.

Kažete da u izveštavanju u ovom slučaju treba imati meru. Ko određuje tu meru – glavni uradnici ili Kodeks novinara Srbije? Pomenuli ste da Kodeksom neke stvari nisu regulisane jer se s majskim događajima prvi put susrećemo.

– Kodeks nije predvideo ovakve stvari i iz njega moramo da koristimo ono što možemo, a meru moraju da odrede urednici i novinari u zajedničkoj diskusiji. Prepostavljam da je to tema svih uredničkih kolegijuma tako da svako mora da proceni šta je javni interes i šta je mera. Kada je u pitanju Kodeks možemo da se oslonimo na nekoliko tačaka koje su startu prekršene. Nije poštovano pravo na dostojanstvo žrtve. Koliko metaka je ispaljeno, u kakvom stanju su tela… sve je to bilo skaradno i nije smelo da se pojavi u medijima. Druga stvar koju Kodeks predviđa je da izvori informacije ne mogu da budu ljudi koji su u neadekvatnom mentalnom i emotivnom statusu i koji nisu u stanju da procene posledice svog delovanja. Strasti su uzavrele sa svih strana, emocije su na vrlo visokom nivoi i sve to se slilo, gde drugde, nego u medije. A slilo se upravo zbog toga što su izvori informacija bile različite grupe unutar škole „Vladislav Ribnikar“ umesto da to budu institucije. To nije smelo da se dogodi jer su u pitanju ljudi koji imaju svoje problem i tuge, koji ne treba da se bave medijima, niti mediji treba njima da se bave.

Ali neki roditelji ubijene dece su sami želeli da izađu u javnost. Kako pomiriti Kodeks sa njihovom željom? S druge strane, mediji treba da omoguće da se i njihova reč čuje jer to jeste od interesa za javnost.

– Apsolutno treba da omogućimo da se i oni čuju i mislim da su mediji tu izašli u susret. Ali takođe smatram da je trebalo biti obazriviji i da su u nekim situacijama ti ljudi medijski zloupotrebljeni, njihove emocije i stanje u kome se nalaze. I sami roditelji kažu da fokus treba da bude na žrtvama čija imena do skoro nismo znali, a kojima bi na neki način trebalo odati počast i učiniti sve da ne budu zaboravljeni. Mislim da je to moguće uraditi jer to jeste medijski interes. Ne treba od K. K. stvarati medijsku zvezdu i učestvovali u prepucavanjima ove ili one grupe, nego objavljivati zvanično potvrđene informacije od interesa za javnost, a ne ono što nam je kao građanima zanimljivo. Da se ja pitam, ništa više o tome ne bih objavljivala, jednostavno bih zaćutala i čekala zvanične informacije.

Da li je to realan scenario imajući u vidu kako izgleda medijska scena u Srbiji?

– Znam da je nemoguće i da većina urednika na to ne bi pristala. I opet dolazimo do starog problema o nepostojanju institucija. Nije trebalo ni mediji, ni roditelji da se bave spomen sobom, nastavkom školske godine, kako će škola biti rekonstruisana… Postoje institucije i tela koja time treba da se bave, a zadatak medija je da objavljuju pouzdane informacije i eventulano neke analize stručnih ljudi. Umesto toga došli smo u situaciju da ni mi kao mediji, ni naša publika, ni roditelji ne znaju šta je tačno. Mislim da smo svi zajedno žrtve nepostojanja sistema, medijskog, državnog i društvenog. Zato smo se našli u potpuno nekontrolisanoj situaciji u kojoj mediji biraju šta će da puste i u kojoj pokazuju svoje pravo lice. A žrtve svega toga su i oni koji su kao žrtve već pali. Sve to jeste diranje otvorenih rana i nepuštanje te dece da počivaju u miru. Mislim da smo svi zloupotrebljeni jer instiutucije i dalje ne rade svoj posao, a i ako rade, to čine u nekim čudnim okolnostima i bez prave komunikacije sa javnošću.

Divlji zapad

– Moram da kažem da ja nemam finalne i konačne odgovore koji su nesumnjivi. Ne postoji čarobna formula koja će reći „ovo treba da se objavi, a ovo ne treba“. Situacija je za sve nas potpuno nova, ovako nešto se nikada i nigde nije dogodilo. K. K. je najmlađi masovni ubica u istoriji i nemamo nikava iskustva sa ovim. Mi čak i iskustva iz sveta ne znamo da primenimo na pravi način tako da smo svi zajedno, ne samo mediji, već i građani i građanke, u novoj situaciji u kojoj stara pravila ne mogu da se do kraja primene, a novih pravila nema. Sada je to jedan Divlji zapad u kome svako pokazuje svoje pravo lice, nivo svog profesionalnog znanja i obzira. Mislim da je najpametnije raditi obazrivo i tri puta meriti, a jednom seći. Nažalost, mediji se hvataju za sve – kaže Tamara Skrozza.