Onaj pas iz Vranja

Četvrtak, 15. mart

Čitam studiju o peškirima Ive Laković, etnološkinje. Retko štivo, zanimljivo, od onih koja te podsete na nešto svakodnevno, nešto što bez razmišljanja, po automatizmu koristiš redovno i, istovremeno, mistično, počev od asocijacije na boginju Higiju. Peškir je jedan od najprisutnijih predmeta u životu, koristi se u svim ritualima od rođenja do smrti. Svaki dodir sa peškirom dodir je sa Higijinom mesečinom i božanskim zdravljem. Onda, Higija kao da je Vranjanka, jer drugde mesečina sija, u Vranju ona „greje“ .

Iva mi u telefonskom razgovoru kaže da je neizvesno da li će rad biti objavljen, pošto se ne zna kada će izaći „Vranjski glasnik“, da li će uopšte biti objavljen.

Petak, 16. mart

Na televiziji gošća američka porno-glumica, srpsko-škotskog porekla, dobitnica nagrade za ulogu u srpskom SF filmu. Voditelj kao da je otvorio omiljenu igračku, bez obzira na rizik da se više njome neće igrati. Razumljivo. Moj, pak, pogled iz pasivnih krajeva, iz carstva neprskanih, otkriva nakaradnu razrokost: porno-glumica je čednija, i ovde ne mislim na oblačenje, od većine voditeljica na nacionalnim televizijama, pa i od one što je javno šefovi kritikuju što je sakrila grudi, intelektualnija od svih cura koje su se našle u savremenoj politici. Ova američka Stoja deluje kao pobednica na matematičkoj olimpijadi.

Zove me moj prištinski drug Čajka. To on čini redovno iz kafane, ponekad i kasnije no večeras, pred sami fajront, i redovno kada je u društvu nekog od zajedničkih prijatelja. Sada su sa njim Joca i Cinoberski. Razgovaram i sa Jocom. LJute se što se nisam javio kada sam dolazio u Prištinu i najavljuju kaznu – dolaze narednih dana u Vranje. Takve kazne najlakše podnosim.

Subota, 17. mart

Lepo vreme danas, iako meteorolozi zastrašuju snegom i nastavkom zime. Izlazim da s Nešom ispalimo po duvan i da ukratko razmotrimo aktuelno stanje u dvorištu, naselju, zemlji, na planeti i u svemiru. Na pola cigarete usredsređujemo se na Čavrljugu, brdo od grada na severoistoku, koje je dobilo ime po ptici ševi, odnosno, to je lokalni naziv za tu pticu. Dogovaramo se da ga hitno obiđemo.

Od Rudine, našeg naselja, dva sela do cilja. Ispostavlja se da sa asfalta, preko livade, možemo do same šumice svinjakovine i retkog hrasta. Procvetao otrovni kukurek, simbol zdravlja, bar u narodnoj komparaciji – zdrav kao kukurek, i „igliče-venče“. Nebojšu gnjavim time što autoriteti iz oblasti narodne književnosti smatraju da je pesma o tom cvetu najlepša u srpskoj narodnoj lirskoj poeziji. Dobar pogled. Prvi put gledam grad odavde. Levo se vidi i Banja, a dalje, na horizontu, snežni šiljak Besne kobile.

Oko vrha brda još uvek su uočljive tranšeje, iz kojih je srpska vojska, kao i sa Dva brata i Kumarevske čuke, artiljerijom izvršila pripremu za juriš 1878. Tragovi borbe su, inače, uočljivi i u mom dvorištu, još uvek nalazim u zemlji puščana zrna.

Pri povratku do auta menjam stazu i nailazim na ubijenog orla ili jastreba. Neka životinja pojela mu samo glavu, što je stvar prirode. A što se tiče ubice, pa već sam u životu shvatio da je čoveku u prirodi da uništava sve ono što je lepše i bolje od njega, pa mu je zato i orao bio dobra meta.

Predveče mi se najavljuje migrena.

Nedelja, 18. mart

Migraine time. Vreme naročite intime, naročite koncentracije, posebne osetljivosti na sve spoljne nadražaje: svetlo, buka, mirisi, dodir… Jezivo osećanje da je nešto višak u telu i da ga moraš sam umiriti. U najtežim prilikama i misao o samoubistvu, kroz kajanje što se prošli put nisi rešio muke. Od devetnaeste godine bilo je sedam ili osam takvih napada, a ostali su bili lakši. Literatura veli da paleta ima preko šezdeset vrsta migrene, a mojih je desetak, cenim. Najavljuje se iskricama kada se zatvore oči. Nešto kao usporeni vatromet. Iskre su bele, to je najlakši oblik, zatim plave, zelene, crvene… Ponekad otvorenih očiju vidiš kako promiču crne iskre, a to je već opako stanje, to je onih mojih sedam-osam slučajeva. Prvi napad je bio najteži, dva dana u ljubljanskoj bolnici. Tamo su me utešili da nema leka, da se ne zna uzrok, ali da se ne umire od nje. Tada sam i usvojio definiciju medicine: lekari samo imaju ime za svaku boljku i ništa više.

Ponedeljak, 19. mart

Dobro osećanje posle migrene, dobra koncentracija, pa mogu da opet prođem kroz neka škripava mesta u dramskom tekstu „Onaj pas iz Vranja“. U pitanju je moje opsesivno razrešavanje odnosa sa Hadži-Todorom Dimitrijevićem, neverovatnom osobom, koja je zatresla prošli vek. U diplomatskim notama se pominje kao jedan od uzročnika Prvog svetskog rata zbog knjige na engleskom „Propast Austrije“, objavljene šest meseci pre sarajevskog atentata, dobitnik je silnih nagrada, objavio četrdesetak knjiga, desetak na stranim jezicima, polemičar, prznica, parničar… I mučenik. Zamislite samo, kao dete je bio sluga po vranjskim selima, a na osnovu njegove studije o pomorstvu uspostavljena je granica između Čilea, Bolivije i Perua. Psom iz Vranja nazvao ga je lično predsednik SANU, jer je disciplinovao srpske intelektualce analizom njihovih jezičkih pogrešaka. Nije ga volela ni crkva, ni političari, ali je zato nadživeo sve svoje neprijatelje. Lične devize su mu bile: „Teško … (onoj raboti) bez temperamenta“ i „Teško licu bez lica“.

Hadži-Todor se držao, bez obzira na cenu i na silu pred sobom, svojih visokomoralnih principa, pa je udarao i po onima koji su u polemikama bili na njegovoj strani. Uspeo je da 1945. preda izbornu listu protiv Tita, ali je ona odbijena i tada počinje njegovo stradanje, ali pred Krcunom ni reč nije rekao protiv svojih nekadašnjih polemičarskih protivnika Nikolaja i Justina.

Moja muka sa njim počela je još u mladosti, kada mi je lingvista Dušan Jović dao na tajno čitanje „Pismenost Akademije nauka“, sa upozorenjem da nikada nikome ne pominjem Hadži-Todora, mada čitajući nisam uočio nikakve ideološke natrunice, ne shvatajući tada da i akadem(ij)ski krugovi imaju takođe opake mehanizme.

Sada nekako računam, ako su se već vratili oni koji su blagosiljali kame i puške, da ću Adžiju bar simbolično vratiti u rodni grad, jer je on jedina osoba – kuku, Todore – kojoj je bilo zabranjeno da posećuje Vranje. Toliko su ga tada naljutili njegovi dragi malograđani, da je, kada je to čuo, rekao: „Ne želim ni da mi vrana kosku tamo odnese!“

Utorak, 20. mart

Kada sam 1999. godine, u autu sa decom, napuštao Prištinu, praćen pucnjavom, nisam ni sanjao da ću kasnije dolaziti u društvu bivšeg pripadnika OVK, niti da ćemo ljudski razgovarati, svraćati u kafiće, ići na ručak…

Nihada sam upoznao pre desetak dana u Skoplju, po preporuci jednog mog rođaka.

Kada se zapodene priča o Kosovu, redovno osećam mučninu. Ne prija mi stav patriotske linije, jer on podrazumeva još mnogo krvi, ne prija mi stav da Kosovo treba jednostavno predati, jer Kosovo shvatam kao svoje. Stvar je u tome što Kosovo gubim u oba slučaja. Nije lako opet gubiti već izgubljeno.

Neočekivano mi je što sa Nihadom razgovaram o Kosovu bez mučnine, ali to je zato što govorim u prvom licu, kao i on, i ne zastupamo stavove kolektiva.

Na ulici prilazi neki Nihadov poznanik, možda saborac. Nihad me predstavlja i kaže da su se Srbi vratili, a ovaj uzvraća: „Urnone“. Ipak, njegova dobrodošlica u suprotnosti je sa utiskom iz institucija. „Nemaš svi papiri, komšo!“ „Šta nedostaje?“ „O, more, čuješ! Nemaš!“

Kažem pri povratku: „Sada, Nihade, da ja uzmem pušku kao što si ti…“ „E, da vidiš kako je nama bilo sa vama Srbima“, odgovara on uz smeh.

Sreda, 21. mart

Zavod za mentalnu higijenu Srbije navodi da je uočeno da Mrkonjić i nekolicina njegovih kafanskih prijatelja i dalje ne vide razlike između stvarnosti i Slobinih televizijskih dnevnika. S druge strane, kaže se u izveštaju, Vučić i Dačić uočavaju većinu razlika, ali se prave ludi.

Zavod, sa tajnim sedištem u nekoj od vranjskih kafana, uglavnom se bavi predsedateljom i objašnjava da on sa velikim samopouzdanjem laže jer nimalo ne računa na znanje, inteligenciju, obrazovanje svoje publike, a kada se obraća onima drugima, to je da bi im opsovao mater, zapretio, izvređao. Bilo bi u redu da to čini samo uoči izbora, muka je, recimo, kada te iz svog stada postavi za direktore kulturnih institucija, koji na kulturu utiču kao i Lajka na put rakete kojom je letela. Pardon, Lajka ništa nije dirala.

Ova ugledna institucija razmatra i to zbog čega se predsedatelj ponaša kao nevoljeno dete.

Četvrtak, 22. mart

„Kad umrem, svi će književni šakali da se okupe oko mog leša i da grabe…“ – zabeležio je Božidar Kovačević reči Bore Stankovića. U Vranju je mart doba tih šakala.

(Autor je književnik iz Vranja)