Oni koji najviše znaju upadljivo ćute

General Ratko Mladić optužen je za najteže ratne zločine. Njegov izbor je i da, uz pomoć mnogih koji su ga sledili, a verovatno i nekih koji su bili obavezni da ga uhapse, ostane jedan od dvojice poslednjih i ključnih optuženika, nedostupnih Haškom tribunalu. Mladić time ne umanjuje težinu zločina za koje je optužen. Još izvesnije je da time svakim danom čini novi zločin prema svom, srpskom narodu, i zemljama u kojima on živi, te nanosi ogromnu štetu svim građanima Srbije i Republike Srpske, bez obzira na nacionalnost i versku pripadnost. Na taj način on i sam sebi presuđuje i određuje mesto u istoriji. U njoj neće biti mesta za ono što je uradio dobro, ako je uradio, a ostaće zabeleženo ono što ne služi na čast ni njemu niti njegovom narodu.
Dalja i neposredna prošlost, ali i stvarnost srpskog naroda prepuna je protivurečnih, lažnih i izvikanih, samozvanih i samoljubivih heroja, ljudi koji nikada i ni u čemu nisu umeli da nađu pravu meru, koji su hteli do zvezda, a završavali su u blatu, mislili su da znaju i da mogu sve, ali se pokazalo da nisu imali dovoljno znanja i saznanja, da su im planovi bili nerealni, domet kratak, a učinak loš i pogrešan. Da li je među njima i Ratko Mladić i gde mu je mesto u tom društvu? Tim pitanjem bave se i baviće se mnogi – još dugo, manje ili više uspešno i s različitim namerama.
Nažalost, najbrojniji, najgrlatiji i najaktivniji su oni kojima je Mladić već godinama opsesija i zanimanje. Oni ga, bilo da govore, pišu ili pevaju o njemu, svesno ili nesveno, bezobzirno i vulgarno zloupotrebljavaju, sa njim i preko njega iživljavaju vlastiti primitivizam, niske strasti i zlokobne namere i to još i naplaćuju. Ipak, od svega što je rečeno i napisano o Mladiću, autoru se najružnijm čine ponovljene preporuke i predviđanja da se Mladić neće predati, već da će sebi oduzeti život, koje je iznosio Zoran Stanković, po struci lekar-patolog, po činu general, po funkciji jedno vreme ministar odbrane. Istovremeno, za žaljenje je da oni drugi, uglavnom Mladićevi drugovi iz vojničkog života, neposredni saradnici, saborci i potčinjeni, koji su ga bolje poznavali i koji bi o njemu mogli da progovore objektivno, u pozitivnom ili negativnom smislu, uglavnom ćute, verovatno iz mnogo razloga. Ipak, osnovni razlog je što nemaju lične hrabrosti i poštenja, verovatno zato što bi time neizostavno govorili i pisali i o sebi, pa bi iza toga možda sledila i odgovornost prema Haškom ili nekom drugom tribunalu. Pri tome se zaboravlja da Ratko Mladić, ipak, nije samo optužnica i odgovornost pred Haškim tribunalom. To je samo finale drame jednog čoveka, „jednog od glumaca u pozorištu apsurda, koje se zove jugoslovenska tragedija, i u komadu u okviru nje, koji se zove bosansko (raz)bojište“. Ne bi se smelo zaboraviti da je Ratko Mladić, pre svega, čovek, da je pripadnik jednog naroda i da je bio oficir na najvišim dužnostima. Nije on postao haški optuženik odjednom, preko noći, niti samo svojom voljom. Imao je svoj razvojni put. A da bi se složio iole pouzdan mozaik o razvojnom putu, liku, delu i nedelu Ratka Mladića, još značajnija bila bi objektivna svedočenja nekolicine onih koji su mu bili pretpostavljeni, politički nadređeni, koji su mu naređivali, i to upravo u vreme kada su se dešavale stvari zbog kojih je osumnjičen i optužen, ako je njemu uopšte neko mogao da naređuje. Tačnije, ako je on uopšte dosledno sprovodio nečija naređenja. Nažalost, sem nekih svedočenja i pisanja Biljane Plavšić, i u tom pogledu zasad smo uskraćeni.
Najzad, ili najpre, morali bismo da čujemo i njegovo svedočenje o sebi i o događanjima u kojima je učestvovao, makar i pred Haškim tribunalom. Jer, neke ljude smo bolje, ili barem malo bolje, upoznali tek u Hagu. Tamo je bilo i onih koji su sve negirali, ili ništa nisu priznali. Bilo je i onih koji su priznali manji ili veći deo onoga što su njihovi tužitelji pouzdano znali i dokazali, ali i onih koji su rekli i više nego što se od njih očekivalo. Nažalost, ni taj film u slučaju Ratka Mladića, izgleda, nećemo gledati, pa će se nastaviti po starom. Zlonamerni će nastaviti da žive na račun Ratka Mladića, pišući, pričajući i pevajući o njemu. Dobri poznavaoci i saučesnici u onom što je radio i uradio, nezavisno od Haškog tribunala i optužnice, i dalje će ćutati. Dokumenta, po običaju, nisu dostupna, sem Tribunalu i svedocima, a Mladića još nema u Hagu. Zato onima, koji su imali priliku da barem delimično upoznaju protivurečnog oficira, a nemaju loše namere, među koje autor ovih redova svrstava i sebe, ne preostaje drugo nego da o Mladiću pišu na osnovu svojih saznanja, iz direktnih ili indirektnih kontakata. Ja mislim da o Ratku Mladiću ne samo da imam šta da kažem nego i da moja zapažanja i ocene mogu da doprinesu da mozaik i slika budu barem malo potpuniji i jasniji i da, upravo zbog toga, ne bi bilo pošteno da to prećutim. Radi se o događanjima u periodu od sredine 1991. do decembra 1995. godine, neposredno pred potpisivanje Dejtonskog sporazuma u Parizu.
Nastavlja se