Onlajn škola stresna i za đake i za nastavnike

Istraživanje „Formalno obrazovanje u Srbiji tokom pandemije korona virusa“, autorke Dobrinke Kuzmanović, profesorke Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, pokazalo je da su svi učesnici obrazovnog procesa morali da balansiraju na više strana kako bi se izborili sa socijalnim, pedagoškim, psihološkim i organizacionim izazovima koje je stvorilo obrazovanje na daljinu tokom pandemije koronavirusa.

Među tehničkim izazovima najčešće se izdvajaju neodgovarajuća infrastrukturna opremljenost škola, nedovoljan broj digitalnih uređaja u porodici ili neposedovanje odgovarajućih digitalnih uređaja.

Iako većina dece, pogotovu u srednjim školama, poseduje „pametni telefon”, ti uređaji se mogu koristiti za praćenje nastave/predavanja, ali, najčešće, ne i za kreiranje digitalnih sadržaja, onlajn testiranje i slično.

Istraživanje je pokazalo da nastavnici i učenici neretko poseduju „zastarele” digitalne uređaje (desktop i laptop računare) na koje nije moguće instalirati odgovarajuće programe. Često spominjan problem, nekada nažalost i „kvazi problem”, jeste slaba internet veza (pogotovu kada su uključene kamere tokom onlajn časova), prekid internet veze itd.

Ovi izazovi posebno pogađaju učenike iz porodica nižeg socio-ekonomskog statusa, uključujući i pojedine nastavnike, decu iz osetljivih socijalnih grupa i ruralnih područja, koja su upravo zbog prepreka tehničke prirode bila isključena iz formalno-obrazovnog procesa tokom onlajn nastave, navodi se u istraživanju.

Neke škole uspele su da obezbede digitalne uređaje za nastavnike i učenike koji ih nisu imali, ali je izostalo sistemsko rešenje za ovaj problem, a važan tehnički izazov bio je i izostanak odgovarajuće tehničke podrške, pre svega nastavnicima, ali i učenicima, tokom procesa realizacije onlajn i kombinovane nastave.

Nedostatak neposredne interakcije „licem-u-lice” sa vršnjacima i nastavnicima u školskom kontekstu, koja ima formativnu ulogu ne samo u kognitivnom, već i u socio-emocionalnom razvoju dece, pogotovu mlađeg uzrasta, jedan je od najvažnijih izazova socijalne prirode tokom realizacije nastave na daljinu.

Sudeći na osnovu dobijenih nalaza, tokom nastave na daljinu nisu u dovoljnoj meri iskorišćene mogućnosti digitalne tehnologije za saradnju i grupni rad učenika. Nedostatak odgovarajuće podrške tokom procesa učenja od strane roditelja i porodičnog okruženja (zato što ne poseduju odgovarajuće digitalne kompetencije, specifična predmetna znanja ili su okupirani poslom i drugim obavezama), jedan je od važnih socijalnih izazova sa kojim su se učenici susreli tokom pandemije koronavirusa, ističe se u izveštaju.

Jedan od najvažnijih pedagoških izazova je to što većina nastavnika ne poseduje iskustvo u realizovanju onlajn nastave, niti znanje stečeno tokom inicijalnog obrazovanja ili kontinuiranog stručnog usavršavanja o tome kako da na pedagoški smislen način integriše digitalne alate u nastavni proces.

Za nastavnike je ovo bio prvi susret sa onlajn nastavom, iako je većina pre pandemije koronavirusa koristila digitalnu tehnologiju za pripremu nastave, ali ne i za njenu realizaciju i ocenjivanje obrazovnih postignuća učenika.

I ocenjivanje u digitalnom okruženju bila je novina za nastavnike.

Svi učenici, uključujući i „najbolje đake” (ovo potvrđuju sve tri ciljne grupe uključene u istraživanje), tokom onlajn ocenjivanja koristili su se različitim vidovima varanja: prepisivanje na testovima, preuzimanje i slanje tuđih radova, zajednički rad na individualnim zadacima itd.

Nastavnici su bili pred ozbiljnim etičkim dilemama, jer najčešće nisu imali načina da utvrde ko je autor zadatka, a ko je prepisao ili preuzeo tuđi rad, a ni odgovarajuće mehanizme za sankcionisanje neakademskog ponašanja učenika, što je imalo za posledicu poljuljanost profesionalnog integriteta i vere u smislenost ocenjivanja obrazovnih postignuća učenika.

Među najvažnijim izazovima psihološke prirode izdvajaju se: hronična briga učenika za zdravlje članova porodice i sopstveno zdravlje u slučaju zaražavanja koronavirusom (pogotovu u porodicama medicinskih radnika), zabrinutost zbog negativnih zdravstvenih posledica prekomernog korišćenja digitalnih uređaja tokom onlajn nastave (glavobolja, problemi sa vidom), stres uslovljen kratkim rokovima za slanje školskih zadataka i velikom količinom zahteva od strane nastavnika (pogotovu pred kraj polugodišta/školske godine), prisutniji kod uspešnijih učenika kojima je stalo do visokih ocena, anksioznost u situacijama ocenjivanja i usmenog odgovaranja u onlajn okruženju, briga oko školskog uspeha, polaganja prijemnog ispita (kod učenika završnog razreda osnovne škole) i nastavka školovanja itd.

Roditelji su zabrinuti zbog vremena koje njihovo dete provodi ispred ekrana digitalnih uređaja, diskontinuiteta u sticanju znanja i veština, propuštenih prilika za učenje, gubljenja radnih navika, a neki zbog toga što nisu u mogućnosti da detetu obezbede uslove za učenje i pruže odgovarajuću obrazovnu podršku.

Iako su sve škole u Srbiji imale obavezu da organizuju nastavu u skladu sa Stručnim uputstvom Ministarstva prosvete i aktuelnom epidemiološkom situacijom, organizacija nastave iz pojedinih predmeta razlikovala se na nivou iste škole.

Iz perspektive učenika i roditelja, način rada bio je prepušten ličnoj odgovornosti, snalažljivosti i inicijativi nastavnika. Nastavnici su bili međusobno neusklađeni u različitim aspektima (način realizovanja nastave, vrsta i količina zahteva, kriterijumi ocenjivanja itd.) što je stvaralo konfuziju kod učenika.

S druge strane, učenici su se na ličnom planu suočavali sa organizacionim izazovima (da organizuju vreme, usklade školske obaveze sa vanškolskim, redovno pohađaju onlajn nastavu, izvršavaju školske obaveze itd.).

Pored navedenih, učenici iz osetljivih socijalnih grupa (kao i njihovi roditelji i nastavnici), suočavali su se sa dodatnim teškoćama o kojima prvenstveno izveštavaju roditelji i nastavnici: nemogućnost sprovođenja epidemioloških mera (fizičko distanciranje i nošenje maski), izostanak individualnih tretmana koji su deci sa određenim vrstama teškoća neophodni, nestručnost članova porodice da pruže obrazovnu podršku deci, nedostatak direktnog kontakta i komunikacije sa decom, neposedovanje odgovarajućih digitalnih resursa, digitalnih kompetencija i digitalnih uređaja.

Nastava na daljinu kao „nužno zlo“

Dobre strane nastave na daljinu i kombinovane nastave znatno su manje vidljive u odgovorima učenika, nastavnika i roditelja iz uzorka, nego slabe strane. Učenici i roditelji na nastavu na daljinu gledaju kao na „nužno zlo” i jedino moguće rešenje u vanrednoj situaciji, način da se „premosti škola” tokom perioda u kome nema neposrednog vaspitno-obrazovnog rada sa učenicima, način da se obezbedi kakav-takav kontinuitet nastavnog procesa.
Ipak, ima i onih koji sagledavaju i dobre strane nastave na daljinu: unapređivanje digitalnih kompetencija učenika i nastavnika, unapređivanje kvaliteta nastave i ocenjivanja korišćenjem digitalnih resursa, veća mogućnost za individualizaciju nastavnog procesa, fleksibilnost u pogledu vremena i mesta realizovanja nastave, uviđanje dobrih strana tradicionalne nastave itd.