Ono što mi u Londonu nedostaje su naše apoteke (FOTO)

Ostanak u Londonu nije joj, dodaje, bio primaran, jer je na to putovanje gledala kao na avanturu. Danas je član Ministarstva zdravlja i socijalne zaštite Velike Britanije, još uvek nema odgovor na pitanje da li će se nekada vratiti, ali je zato kroz svoje aktivnosti u stalnoj vezi sa maticom.

– Iskreno nisam previše planirala unapred, niti razmišljala šta taj moj odlazak znači, što mislim da je normalno za nekoga sa 19 godina. Radovala sam se jednoj neverovatnoj prilici da probam i uradim nešto novo. Otišla sam kao au pair, i bila sam u divnoj porodici u Ameršamu, na periferiji Londona, sa kojom sam i dalje u kontaktu. Situacija kod nas je postajala sve dramatičnija tako da se mojih prvobitno planiranih šest meseci produžilo na godinu, pa na godinu i po – priča za Danas.rs Nataša Kočiš.

Nakon konsultacije sa roditeljima, kako kaže, odlučila je da ostanem još neko vreme naročito jer joj se ukazala prilika da upišem fakultet, što je i uradila.

– Mislim da ljudi nekada ne shvataju koliko je teško ne vratiti se u svoju, već ostati u nekoj drugoj zemlji, jer stalno imate osećaj krivice – da niste dovoljno sa roditeljima, braćom i sestrama, ali i ostalom rodbinom; da stalno morate da se pravdate zbog te odluke, a nekada i da objašnjavate sagovornicima da iako ste otišli ne mora da znači da ono što se dešava u Srbiji na vas ne ostavlja nikakav trag – priča Nataša.

Diplomirala je na Londonskom univerzitetu na Odseku za modernu istoriju i političke nauke. Radila je za Atlanski savet Velike Britanije od 1998. do 2004. godine kao izvršni asistent i konsultant za balkanska pitanja.

Takođe, radila je i kao predavač o NATO i Balkanu na Londonskom Metropolitan univerzitetu (nekadašnjem Londonskom Gildhol univerzitetu), a od 2004. je u Ministarstvu zdravlja i socijalne zaštite.

– Rad u Ministarstvu je izuzetno zanimljiv i raznolik. Imala sam priliku i privilegiju da radim na vrlo zanimljivim temama i izradi zakona koji su znatno uticali na poboljšanje uslova za pacijente u raznim segmentima uključujući materinstvo i razvoj deteta do pete godine; integraciju zdravstvene i socijalne zaštite, i Bregzit sa fokusom na recipročnu zdravstvenu zaštitu – opisuje Nataša. Od prošle nedelje je u timu koji se bavi zaštitom ličnih podataka. Ne krije da je raduju novi izazovi.

Prema njenim rečima, za nekoga ko dolazi iz Srbije „zapravo i nije bilo teško“ da postane deo ministarstva zemlje u koju je došla.

Posao je dobila na osnovu kvalifikacija i uspešnosti na raspisanom konkursu, kao i činjenice da je imala potrebnu radnu vizu za boravak i rad u zemlji.

– Moje poreklo tu nije igralo nikavu ulogu, naprotiv, njima je bilo (i još uvek jeste) drago da imaju i nekoga sa naših prostora zbog drugačijeg iskustva koje sam mogla da im prenesem. Ja sam godinama bila jedina stalno zaposlena osoba koja je iz Srbije, a sada mi je drago da nas ima još nekoliko – navodi sagovornica rubrike „Naši ljudi u svetu.“

Rad u Srpskom siti klubu i veza sa maticom

Iako je, kako kaže, vrlo dugo planirala povratak, životne okolnosti su bile takve da je na kraju ipak ostala, ali je to podstaklo da Srbiji pomaže na neki drugi način.

Sa nekoliko kolega i bliskih prijatelja Nataša Kočiš vodi Srpski siti klub, nezavisnu i nepolitičku organizaciju sa sedištem u Londonu, nastalu kasnih 90-ih godina sa ciljem da potpomaže interese srpskih stručnjaka.

– Cilj nam je da obezbedimo mrežu kontakata za sve Srbe koji žele da izgrade karijeru u Ujedinjenom Kraljevstvu, a u poslednjih nekoliko godina i za one koji žele da se vrate u Srbiju. Projekti su raznovrsni i prate potrebe članova kluba kao i društveno-političke prilike u Srbiji, uključujući projekat „cirkularne migracije“ – navodi Nataša.

Foto: Privatna arhiva

Foto: Privatna arhiva

Foto: Privatna arhiva

Foto: Privatna arhiva

Od 2004. godine broj članova Kluba se neprestano povećava i do danas ih ima više od 2.000.

Prema rečima naše sagovornice, to su uglavnom ljudi koji u Londonu rade u raznim delatnostima kao naučnici, doktori, bankari, inženjeri, predavači, državni službenici itd. u najpoznatijim britanskim i globalnim institucijama.

– Kroz rad u Srpskom siti klubu sam ostvarila jaku i plodotvornu vezu sa maticom. Da li ću se nekada ipak vratiti – na to pitanje zaista nemam odgovor, ali me je život naučio da su neki događaji van naše kontrole, a da je privilegija kada čovek ima izbor na koju stranu da ide – ističe Nataša Kočiš.

Često ljudima zna da kaže da joj je Srbija dala odličnu osnovu, a Ujedinjeno Kraljevstvo prostor da se razvije i napreduje, te zato uvek ističe da je ponosna na obe zemlje jer su je „oblikovale u osobu koja je sada“.

Dešavanja u Srbiji prati, kako kaže, možda čak i više nego što bi trebalo.

– Vrlo svesno želim da znam šta se u Srbiji dešava, ne samo zato što mi tamo i dalje živi brat Vladimir s porodicom, kao i veći deo šire porodice, već i zbog toga što želim da sam u toku s dešavanjima, kao državljanin Republike Srbije. Zato sam pretplaćena na mnoge nedeljnike, ali i dnevnu štampu, uključujući Danas –aktivno učestvujem na svim izborima, jer je to moje građansko pravo (a, ja smatram i dužnost). Želim da znam kako Srbija napreduje i na koji način ja mogu da pomognem, jer sve što se dešava u Srbiji ima direktnog ili indirektnog uticaja na mene – navodi Nataša.

Situaciju u Srbiji ocenjuje kao „nimalo naivna u raznim segmentima.“

– Ja imam izbor da se na to ne obazirem ili da probam da uradim nešto, ako mogu – da li putem raznih humanitarnih akcija, kao u poslednje vreme za BELhospice ili Centar „Zvezda“, ili kroz neke druge aktivnosti, kao na primer vođenje dijaloga na temu glasanja u inostranstvu ili „Na kafi sa…“ Zoom razgovore sa sudijom Majićem, Lazarom Džamićem, profesorom Žarkom Trebješaninom ili Anetom Goranović. Na taj način, naši članovi i mi u ime Srpskog siti kluba imamo mogućnost da čujemo od ljudi iz prve ruke kako oni vide situaciju, a imamo i priliku da budemo deo dijaloga – navodi ona.

Vesti iz Srbije prate i njeni najbliži prijatelji, koji nisu iz Srbije, nekada od nje, a neretko i sami. Nekad ih, kaže ona, zanima samo sport, a neretko i politička zbivanja.

Ne krije zadovoljstvo što prijatelje ima ne samo iz Srbije, regiona već iz celog sveta, jer ne pravi, kako kaže, razliku među ljudima odakle su već da li se prema njoj ponašaju kao pravi prijatelji.

– Svi mi koji živimo u inostranstvu razumemo da smo pojedinačno i kolektivno najbolji ambasadori naše zemlje. Zato smo veoma pažljivi kako i na koji način predstavljamo svoju zemlju tako da se ja uvek trudim da im objasnim situacije i dešavanja što objektivnije. Volim da ih vodim na Raindance filmski festival, gde imaju prilike da gledaju naše filmove, kupujem im ili preporučujem knjige, a najviše volim da ih dovodim u Srbiju, jer kroz tu interakciju dobijaju najbolju predstavu o zemlji i ljudima, a neretko se posle toga i sami oduševljeno vraćaju u posetu – objašnjava Nataša.

S obzirom na to da već dugo živi van Srbije ne može objektivno da napravi poređenje između života u Srbiji i života van nje. Ono što primećuje je, kako kaže, da se svi gradovi, ali i ljudi, stalno menjaju te se često prijatno izenadi nekim promenama u Beogradu, ali ima i neprijatnih iznenađenja.

– Primećujem da su određeni delovi grada moderni, dok su u drugim, a naročito prigradskim naseljima, sve veće potrebe za boljom infrastrukturom. O unutrašnjosti Srbije da i ne govorim. Čini mi se da su ljudi svaki put kada dođem sve više uznemireni i zabrinuti, i to iz raznih razloga. Ja sam otišla nakon srednje škole i moje sećanje vezano za taj period je možda i pomalo romantizovano. Imam divne uspomene i sa prijateljima iz srednje, ali i iz osnovne škole, često se prisećamo tog, sa ove distance gledano, bezbrižnijeg vremena. Iako su naša kasnija iskustva bila dosta različita, imamo ta zajednička sećanja koja nas često navode na smeh i dobro raspoloženje – kaže Nataša.

O pandemiji i zdravstvu u Britaniji i Srbiji

Govoreći o tome koliko je pandemija pogodila Veliku Britaniju ali i njen život, kaže da je imala neizmeran uticaj na sve i da je „puno toga zavisilo od ličnih okolnosti uključujući da li ste imali posao ili ne, da li ste bili sami ili ne, tj. da li ste imali dobar krug ljudi oko sebe ili ne.“

– U početku je sve delovalo kao jedna ružna epizoda koja će, u najgorem slučaju, trajati par meseci, ali koja se kod nas u Ujedinjenom Kraljevstvu neočekivano odužila. Prošle godine u ovo vreme su brojke zaraženih i preminulih postajale sve neverovatnije i mi smo, na žalost, uskoro postali nezavidno prvi ili među prvima po broju obolelih i preminulih što je unelo dodatni strah i nesigurnost kod ljudi. Vrlo brzo se desilo da je svako od nas znao barem nekoga ko je oboleo ili, nažalost, preminuo od virusa. Svakodnevno objavljivanje brojki je postalo mučno praćenje igre čija pravila, činilo se, nikako nismo uspevali da razumemo i savladamo – navodi Nataša.

Sada joj je, kako dodaje, potpuno neverovatno da je Ujedinjeno Kraljevstvo opet među prvima, ali ovoga puta po broju vakcinisanih ljudi.

– Do danas, prvu dozu vakcine je dobilo oko dve trećine stanovništva, a obe doze skoro pola, što je neverovatan uspeh za tako kratko vreme. Ta situacija je značajno uticala na porast optimizma, ali moram da primetim da smo svi mi veoma umorni zbog svega što se desilo i da žudimo za povratkom na neku normalnu situaciju. Zato je odlaganje planiranih ukidanja mera za kraj juna izazvalo dosta negodovanja i protesta po Londonu – naglašava naša sagovornica.

Upoređujući politiku Velike Britanije i Srbije po pitanju zdravlja i socijalne zaštite, Nataša Kočiš ističe da je teško praviti paralele, „jer se paralele generalno prave samo kada nešto krene po zlu, mada i za jednu i za drugu stranu mogu da nađem pozitivne stvari, ali i šta bi moglo da se unapredi.“

– Ono što mi u Londonu nedostaje su naše apoteke u kojima vrlo često možete da dobijete stručan savet za neke relativno male probleme, pa čak i kako da te probleme sanirate bez odlaska kod doktora opšte prakse. Takođe, tu bih napomenula i pristup klinikama kako biste uradili brzu analizu krvi, za koje je u UK-u generalno potreban uput – opisuje Nataša.

Sa druge strane, smatra da bi pristup i lečenje onkoloških pacijenata u Srbiji (iz ličnog iskustva) moglo da bude mnogo bolje, kao i tužna činjenica da Srbija i dalje nema ustanove za palijativnu negu za osobe sa terminalnim bolestima.

– Takođe, mislim da u Srbiji postoji izuzetno velika razlika u zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti u zavisnoti od toga da li živite u gradu ili ne, a sve je učestaliji i primetniji odlazak zdravstvenih radnika iz Srbije, što neminovno ostavlja trag – naglašava naša sagovornica.

Učenje srpskog kao nematernjeg jezika u celom svetu

– Veoma smo ponosni i da je Srpski siti klub, sa Srpskim savetom Velike Britanije i Srpskim društvom, jedan od osnivača proslave Meseca srpske kulture u Velikoj Britaniji, koji se, sada već tradicionalno održava punih 13 godina, uključujući i ovu iako su sva dešavanja bila organizovana preko Zoom platforme zbog pandemije. Glavni cilj je promocija srpske kulture, prosvete, srpskog jezika, umetnosti i povezivanje i stvaranje mostova kulture između britanskog i srpskog naroda – navodi Nataša.

Dodaje da su veoma angažovani u nastojanju da se standardizuje učenje srpskog kao nematernjeg jezika u celom svetu, ističući da je to od izuzene važnosti za očuvanje identiteta.