Operacija "Galilejski mir"

Palestinske organizacije su posle „Crnog septembra“ prešle iz Jordana u Liban, gde su organizovale učestala gerilska dejstva, a u samom Libanu, izmučenom građanskim ratom koji je počeo 1975, „prisustvo“ Sirije bilo je sve osetnije. Zato Begin, uz punu podršku ministra odbrane Arijela Šarona, 1982. godine odlučuje da direktno napadne južni Liban. Ofanziva pod imenom „Galilejski mir“, u kojoj je Izrael bombardovao čak i Bejrut imala je najmanje tri cilja: da zaustavi ili jednostavno uništi palestinsku gerilu i tako olakša pripajanje Zapadne obale, gde bi Izrael povećao broj svojih naseobina; da zada udarac Siriji, postavljajući u Libanu vladu koja je naklonjena Izraelu; da u južnom Libanu stvori bezbednosni pojas od desetak kilometara na granici sa jevrejskom državom. Rat je imao dramatičan tok. Izraelci su se udružili sa hrišćanskom milicijom libanskih falangista, okrutnim protivnicima Palestinaca i muslimana. Upravo je ta hrišćanska milicija 1982. izvršila masakr u palestinskim izbegličkim logorima Sabra i Šatila, gde je pored boraca bilo pobijeno hiljade žena i dece (govori se o najmanje 2.000 mrtvih). Masakri u Sabri i Šatili, u koje je bio umešan izraelski ministar odbrane general Ariel Šaron, prenerazili su svet i izazvali velike lokalne demonstracije izraelskih pacifista, koje su Begina prinudile da otvori istragu. Izraelci su već 1983. povukli deo svojih trupa; od 1985. Izrael kontroliše samo bezbednosni pojas u južnom Libanu, uz pomoć savezničkih hrišćanskih falangističkih trupa; konačno se povlači tek 2000. godine. Kao protivnik okupatora, osniva se i razvija šiitska Božja partija Hezbolah. Sve u svemu, operacija „Galilejski mir“ bila je neuspešna i nije rešila nijedan od političkih i strateških problema. Palestinska gerila uopšte nije bila savladana, a Izrael je svojim povlačenjem Siriji ostavio slobodan teren u Libanu. Pored svega, ratni neuspeh je uzdrmao Beginove pozicije i on je morao da ustupi mesto Šamiru.

U međuvremenu, na sastanku na vrhu u Rabatu 1974, arapske zemlje su zvanično priznale PLO kao zakonitog predstavnika Palestinaca i kao vladu „u izgnanstvu“. Način Arafatove vladavine se menjao i, mada on u načelu nije odustao od oružane borbe, na planu diplomatije je zauzimao posibilistički kurs. Međutim, situacija u kojoj se nalazio palestinski narod bila je sve teža. Poljoprivreda je ušla u ozbiljnu krizu, jer su postojale velike teškoće da se obezbedi voda. Znatan broj palestinskih radnika koji su radili u Izraelu bio je u neprekidnom strahu od otpuštanja sa posla. Pored toga, kao što je ranije pomenuto, izraelska vlada je krajem sedamdesetih i u osamdesetim godinama započela kampanju oduzimanja i kolonizacije arapske zemlje. Prva intifada je neplanirano izbila na palestinskoj teritoriji u decembru 1987. Nazvana je „intifada kamenicama“, jer su njeni protagonisti bili najviše mladi ljudi, upravo deca čije je oružje protiv tenkova bilo ono čega su uspeli da se domognu, doslovce i kamenje.

Pobuna je stvorila plodno tle za rađanje drugih ekstremističkih organizacija opredeljenih za oružanu borbu, a među njima je najvažnija bila islamistička grupa Hamas. Novina je bila ta što su se ove ekstremističke organizacije pozivale baš na islam koji je izdignut na zastavi borbe protiv večnog neprijatelja Izraela. One su zauzele mesto PLO, koji se činilo da ne može da obezbedi nezavisnost i koga je sve više podrivala korupcija. Sa ideološkog gledišta, Hamas je bio izdanak Muslimanske braće, od koje preuzima neke parole, ali ih tumači u izrazito pokretačkom smislu; ukorenio se duboko među palestinskim stanovništvom i od tada njegov uticaj neprekidno raste. Ništa marginalniji nije ni Hizb al-tahrir al-islami, Islamska partija oslobođenja, nadahnuta spisima Takiudina al-Nabhanija (umro 1977). Ova partija je bila osobena jer je smatrala da pre nego što se izgradi islamsko društvo treba uspostaviti islamsku državu; cilj ovog jasno revolucionarnog stava bio je osvajanje vlasti. Al-Nabani je čak izradio detaljan ustav islamske države, koji je bio usredsređen na oživljavanje halifata.

Nastavlja se