Oproštaj iz „medijske klupe“

Sinobad se dugo i hrabro borio sa ozbiljno pogoršanim zdravstvenim stanjem – radio je takoreći do poslednjeg daha i fotografijama bio prisutan na esnafskim i tematskim izložbama. Biće sahranjen u subotu na beogradskom groblju Lešće.
Da mu vreme nije izmaklo, 2. novembra napunio bi 59 godina. Voleo je da govori kako je u Beogradu rođen igrom slučaja.

Njegova porodica poreklom je bila iz Dalmacije. Odrastao je na Voždovcu i fotografijom počeo da se bavi još kao srednjoškolac.

– Ušao sam u fotografiju iz ljubavi ne shvatajući težinu bavljenja njom. Ona i danas za mene ima neku neobjašnjivu magiju koju osećaju čak i oni koji slikaju sa mobilnim. A dok je još tu bila i hemija, kad uđeš da praviš slike – to je bila alhemija – pričao je o svom pozivu kao već afirmisani fotoreporter i jedan od najboljih učenika i nastavljača čuvenog Tomislava Peterneka.

Bio je ponosan što ga „kritičnost prema gluposti i idiotizmu prati od prve fotografije „Čekanje u redu za WC“, nastale kada je u Beogradu uništeno pet javnih toaleta, što ga je asociralo na celu bivšu Jugoslaviju“.

Gotovo ceo radni vek proveo je u „Politici“ i „Politici AD“ radeći za različita izdanja ove novinske kuće.

Bio je član Ulupudsa, laureat mnogobrojnih nagrada sa još brojnijim grupnim i autorskim izložbama u četiri decenije dugoj karijeri.

Sa foto-aparatom proputovao je pola planete i ovekovečio mnoge društvene, političke i istorijske događaje u domaćim i svetskim medijima, ali nikada nije prežalio što nije mogao da svojim objektivom zabeleži događaje u akciji „Oluja“.

– Nije mi bilo dozvoljeno. Srce mi je tada puklo što ne mogu da zabeležim ono što se dešava mojim sunarodnicima. A moji sunarodnici su svi… Po meni, sve što je na ovoj izložbi vezano je i za Krajinu i za Srbe ovde, Crnogorce, Hrvate, Slovence… Gledao sam da nikog ne povredim. Nisam radio iz mržnje, mada sam pun gorčine i kivan na one što tvrde da su najbolji predsednici u istoriji Srbije, kao da je ta istorija nekoliko godina njihovog mandata, rekao je u jedinom intervjuu koji smo uradili za Danas.

Povod je bila njegove izložba „Svedočanstvo o vatri i tami“ 2018. na kojoj su slikom zabeleženi događaji na prostoru nekadašnje SFR Jugoslavije od demonstracija albanskih studenata u Prištini 1981. do raznih pobuna, ratova, nesreća i bede u drugoj deceniji 21. veka.

Poslednji put njegovi radovi pred publikom su bili na postavci „Moj izbor“ koja je zatvorena poslednjeg dana septembra.

Nije lako pisati o svom paru iz klupe u osnovnoj školi.

Mi smo je kasnije, kad smo se pri put sreli na novinarskom zadatku, prozvali „medijskom klupom“ – iz nje su izašli novinar i fotoreporter koji su do kraja delili kritički naboj prema svetu oko sebe.

„Proveravali smo“ – on mene u tekstovima, ja njega u fotografijama, komentarišući i upoređujući utiske o ljudima i događajima kojima smo se bavili.

Znam da bi moj par iz klupe ozbiljno zamerio završetak prve rečenice ovog teksta jer „fotografiju, kao ni druge stvari nije delio na umetničke i neumetničke“.

Na kraju, u njegovom slučaju tu nije bilo razlike.

– Za mene je umetnost umeti raditi nešto, čak i skuvati espreso na koji će svi dolaziti sa uživanjem. U engleskom jeziku umetnik je više zabavljač. Zato fotografiju, kao ni druge stvari ne delim na umetničke i neumetničke. Fotografija ima neverovatnu osobinu dokumentarnosti, koju nijedna druga umetnost nema na taj način. Dobra fotografija osim dokumentarnosti mora da ima estetiku, priču i poruku, da budi emocije i pokrene na razmišljanje – tako je govorio, slikao i živeo Željko Sinobad.