foto: M.M./ATAImagesOptužnica za ubistvo devojčice Danke Ilić iz Bora, u čiji sadržaj je Danas imao uvid, napisana je na 80 strana. U njoj se nalaze iskazi okrivljenih, kao i iskazi 24 svedoka.
Prema optužnici koju je podiglo Više javno tužilaštvo u Zaječaru, Srđan Janković i Dejan Dragijević, radnici borskog „Vodovoda“, terete se za krivično delo teško ubistvo devojčice Danke Ilić, dok je Dragijevićev otac okrivljen za krivična dela neprijavljivanje krivičnog dela i učinilaca i pomoć izvršiocu posle izvršenog krivičnog dela.
Optužnica se praktično temelji na dve stvari: priznanjima oba osumnjičena za ubistvo deteta data u policiji (od kojih je jedan priznanje potvrdio i u tužilaštvu, dok se drugi branio ćutanjem) i analizama i veštačenjem kretanja službenog automobila „Vodovoda“ Bor „Fiat Panda“ kojim su osumnjičeni upravljali i kojim su, prema navodima optužnice udarili devojčicu. Ovo veštačenje i analizu je radio MUP kao i Saobraćajni fakultet iz Novog Sada na osnovu prikupljenih video zapisa sa sigurnosnih kamera kao i na osnovu očitavanja GPS-a, koji je vozilo posedovalo.
Ono što se nakon čitanja optužnice odmah može zapaziti je činjenica da u optužnici nema ni jednog materijalnog dokaza kojim bi se okrivljeni povezali sa delom koje im se stavlja na teret, odnosno na svim izuzetim predmetima tokom istrage ni jedan biološki trag devojčice nije pronađen.
Iako tužilaštvo u optužnici predlaže sudu da se u toku sudskog postupka pročitaju zapisnici DNK veštačenja koje je radio Biološki fakultet u Beogradu, a kojih je ukupno šest, u optužnici nije opisan ni jedan od tih zapisnika, dok su zapisnici veštačenja analize kretanja službenog vozila detaljno opisani, jer oni nedvosmisleno potvrđuju da su se okrivljeni i Danka Ilić u isto vreme nalazili u ulici Vojvode Radomira Putnika u Banjskom polju, kao i da su se okrivljeni nakon toga nalazili na divljoj deponiji na Starobanjskom putu. Ova deponija, je prema optužnici, mesto na koje su okrivljeni ostavili telo devojčice.
Da materijalnih dokaza, u smislu bioloških i DNK tragova devojčice nema, Danasu je potvrdilo i samo tužilaštvo u toku istrage, napomenuvši tada da još nisu izanalizirani svi tragovi.
Međutim, pošto je optužnica podignuta, sa analizama je završeno, a jedan od advokta odbrane je za Danas izjavio da svi izveštaji koji su pristigli, a koji tiču analize bioloških tragova, završavaju sa zaključkom da analizama nisu pronađeni biološki tragovi koji potiču od devojčice, te da opisi tih analiza zbog toga i ne stoje u optužnici, jer je to nešto što ne ide u korist tužilaštvu.
Priznanja krivice
Na samom početku optužnice su izneti iskazi okrivljenih za ubistvo devojčice, kao i izkazi oca okrivljenog i njegovog pokojnog brata koji je takođe saslušan kao osumnjičeni, ali je pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima, preminuo u policijskoj stanici u Boru.
Pre iskaza okrivljenih naveden je razlog podizanja optužnice u kojem piše da se Janković i Dragijević terete za teško ubistvo, jer su 26. marta 2024. godine oko 13.53 časova, u Banjskom polju sa umišljajem lšili života devojčicu, tako što su je u ulici Vojvode Radomira Putnika udarili službenim autom Vodovoda, a da je udarac osetio Dragijević koji je bio na mestu suvozača. Dalje se navodi da je Dragijević rekao Jankoviću da su nešto udarili i da je Janković zaustavio vozilo, a da je Dragijević izašao iz kola i primetio da su udarili devojčicu.
Zatim je Dragijević devojčicu ubacio u tovarni deo auta u kome se nalazio alat i tu je ugušio devojčicu, jer je davala znakove života. Nakon toga su okrivljeni, prema optužnici, sklopili dogovor, da telo ostave na divlju deponiju koja se nalazi pored Starobanjskog puta, što su i uradili. Devojčicu je, kako stoji u optužnici, na deponiju ostavio Janković, a nakon toga su se vratili u Bor u Vodovod gde su završili smenu.
Otac okrivljenog Dragijevića se sumnjiči da je prikrivao i pomagao okrivljene, jer je znao da su okrivljeni počinili delo tako što mu je to njegov sin rekao kada se vratio kući 26. marta, a kasnije je, nakon hapšenja njegovih sinova i Jankovića, on telo devojčice sklonio na nepoznato mesto, koje je do dan danas ostalo nepoznato, a telo devojčicejoš uvek nije pronađeno.
Ove tvrdnje iz optužnice se najviše baziraju na izjavama okrivljenih Jankovića i Dragijevića, koji su prilikom ispitivanja u svojstvu osumnjičenih u policiji priznali da su izvršili delo na gore opisan način.
Dragijević je u policiji priznao da je izvršio krivično delo.
On je u svom iskazu naveo da je 26. marta oko 13.00 časova, zajedno sa Jankovićem došao u Banjsko polje službenim kolima „Fiat Panda“ kako bi u Ozrenskoj ulici otklonili kvar u jednom šahtu. zatim je naveo da su se odvezli na kraj ulice Vojvode Radomira Putnika i stali pored napuštene kuće kako bi urinirali, i da su nakon toga seli u kola i krenuli istom ulicom niže, da bi posle 100 metara osetio udarac, što je i rekao Jankoviću koji je vozio. On je dalje vrlo detaljno objasnio na koji način je ugušio devojčicu, njen izgled kao i samo ostavljanje tela na deponiji.
Dragijević je istog dana saslušan i u tužilaštvu, što je retka praksa. Obično se osumnjičeni u policiji saslušava dan ranije nego u tužilaštvu. U optužnici ne piše koliko je vremena tog dana proteklo od davanja iskaza u policiji do davanja iskaza u tužilaštvu.
Dragijević je u VJT u Zaječaru rekao da ostaje pri prđašnjem iskazu u policiji, s tim da je bio detaljniji i odgovarao je na pitanja tužioca i branioca.
On je naveo da je samo par minuta nakon što su udarili i usmrtili devojčicu, naišao beli „pikap“ i da ih je vozač pitao da li su videli devojčicu na šta je Janković odgovorio odrično, iako je dete bilo u gepeku. Ispostavilo se da je u tom „pikapu“ bio devojčicin otac. Dragijević je rekao da on tada nije znao da je to otac devojčice. U ovom iskazu, tužilac je pitao Dragijevića zašto se 28. marta vratio na deponiju, a Dragijević je odgovorio da se tog dana svojim autom „Pežo“ dovezao na mesto gde su ostavili telo devojčice, koje je stavio u crni džak. Dalje je izjavio da se prvo odvezao svojoj kući, da je tamo pokazao ocu i bratu telo, ali je tužiocu rekao da se ne seća gde je nakon toga odvezao telo. Kao razlog svih radnji naveo je da je sve uradio kako policija ne bi saznala da su on i Janković usmrtili dete, da se kaje i da bi postupio drugačije kada bi se ponovo našao u ovakvoj situaciji.
Informaciju da je Dragijević 28. marta bio na deponiji, tužilac je najverovatnije saznao iz iskaza Dragijevićevog brata Dalibora koji je dao u policiji, a koji je sutradan preminuo u policijskoj stanici u Boru.
Daliborov iskaz u policiji je neuobičajeno kratak ako se uzme težina krivičnog dela. On je izjavio da je njegov brat 26. marta došao sa posla oko 15.30, da je primetio neke promene u njegovom ponašanju, jer je bio uznemiren i da mu je Dejan tada priznao šta se desilo. Dalje je naveo da je Dejan 28. marta došao kući svojim autom „Pežo“ i da je u gepeku kola video džak. Dalibor je izjavio da je džak bio bele boje, što je potpuno suprotno onome što je Dejan izjavio tužiocu, da je džak crne boje. On je pitao Dejana šta je u džaku, na šta mu je on odgovorio da je u pitanju telo devojčice i da se tada čudio. On nije upitan zašto se iščuđavao, ako mu je Dejan još 26. marta rekao šta je uradio. Pokojni Dalibor dalje navodi da je i njihov otac video telo i da su se sva trojica dogovorili da telo premeste u jednu napuštenu kuću na novom Zlotskom putu, što su i uradili. Na kraju je izjavio da mu je Dejan, pre nego što je uhapšen rekao da je telo sklonio iz te kuće i svoji kolima ga odvezao i zakopao blizu „Brestovačkog mosta“.
Telo očigledno nije zakopano tamo, jer bi ga policija pronašla, a u optužnici se na kraju tvrdi da je telo na iz te kuće odneo otac Dragijevića na nepoznatu lokaciju, nakon što su mu sinovi pohapšeni. U optužnici se ne može videti odakle tužilaštvo crpi ovu informaciju, jer se otac Dragijevića sve vreme branio ćutanjem i do danas nije izjavio ni jednu reč tužilaštvu, niti je bilo čime dokazana ova tvrdnja tužilaštva, tj. u optužnici tih dokaza nema.
Srđan Janković je takođe u policiji prilikom saslušanja priznao delo koje mu se stavlja na teret, ali se za razlku od Dragijevića on u tužilaštvu branio ćutanjem.
Janković je policiji ispričao gotovo sve isto kao i Dragijević, opisujući detaljno njihovo kretanje tog dana, dolazak u Banjsko polje, trenutak kada je kolima udario dete…On je naveo da kada je udario dete nije izlazio napolje, već da je to uradio Dragijević koji je uneo dete u zadnji deo kola, a da je on preko ramena video kako Dragijević guši dete, opisavši način. Bitan segment izjave i Dragijevića i Jankovića je razgovor Jankovića sa nekim čovekom iz obližnjeg mesta sa kojim se dogovarao oko kupovine crepa. Janković je izjavio da je sa tim čovekom pričao telefonom kada su se zaustavili pored deponije gde su ostavili telo. Prema njegovoj izjavi on je zaustavio auto, pa je razgovarao sa tim čovekom nekoliko minuta i tek onda je izašao iz kola i ostavio telo devojčice na deponiju.
Promene iskaza, negiranje krivice i optužbe za policijsku torturu
Čini se da je momenat kada je u istrazi sve krenulo nizbrdo smrt Dalibora Dragijevića, rođenog brata Dejana Dragijevića. On je preminuo u policijskoj stanici u Boru i nije ni stigao da bude saslušan u tužilaštvu. MUP je zvanično saopštio da je Dalibor preminuo prirodnom smrću, jer mu je naglo pozlilo, da bi nedeljnik Radar kasnije otkrio da rezultati obdukcije pokazuju da je smrt nastupila nasilno. Istragu o ovome preuzima VJT u NIšu, jer se VJT u Zaječaru „samoizuzelo“, a do dan danas nije utvrđeno šta se zaista dogodilo sa pokojnim Danliborom. VJT Niš je formiralo predmet i od tada istraga stoji.
Prvi koji se odlučuje da promeni svoj iskaz je Srđan Janković koji je ponovo saslušan u VJT u Zaječaru 19. juna.
On je potpuno negirao da je izvršio krivično delo. Potvrdio je da se sa Dragijevićem 26. marta nalazio u Banjskom polju, ali samo kako bi otklonili kvar u Ozrenskoj ulici. Objasnio je da su se kretali i ulicom Radomira Putnika i da su stali kod jedne napuštene kuće kako bi obavili fiziološke potrebe. Ta napuštena kuća je ustvari bila kuća u koju je majka dovela Danku i njenog brata iz Bora kako bi se tu igrali, pokazala je istraga. Negirao je da je u ulici video bilo kakvo dete, da nisu udarili dete, jer ga nije ni bilo. Na pitanje tužioca zašto su stajali pored deponije, Srđan je odgovorio da se tu zaustavio kako bi razgovarao telefonom sa čovekom od koga je kupovao crep. Kada ga je tužilac pitao zbog čega je u policiji priznao delo, on je odgovorio da je to uradio pot pritiskom jer je bio brutalno tučen i mučen od strane policije.
On je izjavio da mu je policija navukla kapuljaču na glavu i da su ga tukli rukama, nogama i palicama, da od tada levu šaku ne oseća i da mu je bilo polomljeno rebro, kao i da je ta povreda konstatovana u Domu zdravlja u Boru. Izjavio je i da su ga u toaletu davili tako što su mu silom držali glavu u posudi sa vodom, da se onesvestio tu i da se probudio posle sat-dva. Naveo je i da na video snimcima iz pritvora postoje snimci na kojima se vidi da je „crn kao zemlja“ od batina, kao i da su mu policajci pretili da će mu ubiti sina i unuku.
Nakon toga 11. jula i Dragijević odlučuje da promeni svoj iskaz.
I on je kao i Janković u potpunosti negirao da je izvršio krivično delo, a da je priznao izvršenje, jer su ga u policiji tukli dva dana non-stop pre nego što je dao izjavu, da je u tužilaštvu priznao krivicu iz straha da će ponovo da ga biju. Njegovo objašnjenje šta se događalo 26. marta je prilično slično onom koje je Janković dao kada je negirao krivicu. I on je rekao da devojčicu uopšte nisu videli i da je nisu udarili kolima. On je izjavio da je bio tučen pre nego što je davao iskaz, ali ne i za vreme davanja iskaza u policiji, kao i da je u policiju prvi put pozvan u svojstvu građanina 28. marta u svojstvu građanina, gde je izjavio da nije video devojčicu, a da su ga drugi put u policiju zvali 30. marta, ali da ne zna zbog čega i u kom svojstvu. U ta prva dva dolaska u policiju, prema njegovim rečima, niko ga nije tukao i sa njim nije bio branilac.
Zanimljivo je da se u optužnici Dragijević tereti da je baš 28. marta kada je bio u policiji, premeštao telo sa deponije. Dragijević je tog dana u policiji bio od 13.00 do 14.30, a prema optužnici telo je premestio sa deponije oko 16.00 časova.
On je izjavio da je tog dana bio na terenu sa Jankovićem i da ih je direktor Vodovoda pozvao da dođu u firmu, a kada su stigli rekao im je da se jave u policiju.
Dragijević je naveo da je 26. marta rekao ocu i bratu da je bio na mestu na kom je devojčica nestala, ali ne i da ju je ubio, jer se to nije ni desilo. Njega je tužilac pitao da li su on ili Janković prali vozilo od 26. marta, i on je izjavio da nisu.
To se, međutim, ispostavilo kao netačno, jer je utvrđeno video snimkom da su prali vozilo u krugu firme u petak 29. marta, ali samo običnom vodom i samo spolja, dok unutrašnjost vozila nije čišćena.
Ova kontradiktornost Dragijevićeve izjave i dokaza je poslužila tužiocu da u optužnici njome potkrepi krivicu Jankovića i Dragijevića.
Na kraju, tužilac uopšte nije uzeo u obzir poslednje izjave okrivljenih u kojima negiraju krivicu, smatrajući njihovu odbranu neprihvatljivom, a u svom obrazloženju navodi da ove njihove izjave demantuju analize kretanja vozila koje pokazuju da su okrivljeni 26. marta bili na kritičnom mestu, kao i devojčica, a da to potvrđuju i izjave pojedinih svedoka.
Ono čega nema ni na video snimcima je trenutak kada vozilo udara devojčicu iako se u optužnici tvrdi da je došlo do kontakta vozila i devojčice.
O analizi kretanja vozila, video zapisima i izjavama ključnih svedoka, kao i o slučaju preminulog Dalibora Dragijevića, detaljnije će biti opisano u drugom delu teksta o optužnici za slučaj koji je izazvao veliku pažnju javnosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
