Foto: Privatna arhiva / DanasU momentu kada je patrijarh srpski gospodin Porfirije uzviknuo: „Dostojna”, imala sam utisak da će mi srce prepući od radosti i ponosa. Kada se završio taj protokolarni deo osetila sam potrebu da izađem i nadišem se svežeg vazduha. Pluća su mi bila premala za to”, opisuje za Danas Anđela Risantijević iz Zaječara, novinarka i glavna urednica Glasa Zaječara, čas tog 3. novembra kada je dobila veliko priznanje Srpske pravoslavne crkve (SPC) za svoj humanitarni rad – orden Carice Milice – Prepodobne Evgenije.
Anđela je retka osoba među novinarkama i novinarima, ali uopšte, koja je dobila orden za humanost. U njenoj povelji koja ide uz orden doslovno stoji: „U znak priznanja za delatnu ljubav prema Svetoj Majci Crkvi, naročito pokazanu požrtvovanim zalaganjem na polju haritativne delatnosti i brojnim prilozima oko obnove i ukrašavanja svetih Božijih hramova u Eparhiji timočkoj”.
Orden čija je nostiljka Diana Budisavljević
Na pitanje kako je došlo do toga da ponese orden čija je nositeljka i humanitarka Diana Budisavljević (1891-1978), koja je tokom Drugog svetskog rata spasila oko 12.000 dece iz ustaških logora u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, naša sagovornica kaže:
“Odlukom Sinoda SPC, a na predlog mitropolita timočkog Ilariona uručen mi je orden Carice Milice – Prepodobne Evgenije u Sabornom hramu u Zaječaru. Danima pre dodele razmišljala sam o tome da li sam zaista dostojna da to odlikovanje primim. Da se razumemo – ovo nije epizoda prigodne lažne skromnosti. Sasvim sam svesna da jesam zaslužna za ono što sam uradilia i preduzela kako bih pomogla drugima koji su bili u nevolji, ali i kako bih pomogla obnovu Božijih svetinja, međutim, mučilo me je pitanje da li sam zaista time automatski i stekla pravo na to da budem javno istaknuta i pohvaljena zbog toga ili sam samo uradila nešto što je sasvim normalno. Moje lično viđenje da imati znači i deliti, i da je bogatstvo dati, a ne samo za sebe zadržati”, priča Anđela i dodaje:
„Kao mala sam posmatrala svog oca kako pregleda stare slike i uspomene na njegovog dedu Dragutina. Bio je tu njegov stari sat i orden Svetog Save i Jugoslovenske krune. Roditelji su nas odmalena učili da brinemo o onima koji su slabiji, da ne odmažemo, ako ne možemo da pomognemo”, istakla je Anđela koja je odbila da obelodani koliko je i kojim ljudima i hramovima pomogla.
„Bila sam posramljena“
Prema njenim rečima, “doznavši da je nositeljka ovog visokog odlikovanja i Diana Budisavljević potpuno je bila posramljena.”
“Poredeći ono što sam ja u proteklim godinama učinila sa njenim besmrtnim delom, došla sam do zaključka da smo nas dve nesamerive. To mi je pojačalo osećaj koji sam imala da nisam dostojna. Sa druge strane, činjenica je da jesam među malobrojnima, i prihvatajući odlikovanje prihvatila sam obavezu da ne smem da posramim one kojima je odlikovanje uručeno pre mene, ni samo odlikovanje, ali i onog koji me je predložio za isto, niti onog koji mi ga je uručio. A, da li sam ja `napravljena` od tog materijala? Da li sam zaista toliko dobra osoba”, opisuje ona svoje dileme.
Na pitanje otkud ta veze između nje i religije, Anđela otkriva:
“Boga sam pronašla prolazeći kroz izuetno težak životni period, kada sam dotakla dno u svakom smislu i posumnjala u njegovo postojanje. Zahvaljujući prijateljici Snežani, osetila sam po prvi put radost odlazeći u crkvu. Naučila me je da verujem u Božiji plan, u dobrotu, u ljubav i njenu moć, u ljude”, priča ona.
Ipak, u još nekim situacijama je, tvrdi, „nešto osetila“:
„Molila sam se Bogu da izdržim“
„Obavljajući poslove čitača strujomera često sam se molila Bogu: da izdržim vrelinu, hladnoću, zamor, ružne reči, uvrede, manjak razumevanja, da se ne susretnem sa psima. U to vreme radila sam istovremeno i kao novinarka, ali i u kiosku. Pošla bih na posao u sedam ujutru, a vraćala se u 23 uveče. Često sam, znam kako će ovo zvučati, imala priliku da prepoznam Boga u ljudima koje sam tada susretala. Usred zime rekli bi mi:” Uđi da se ugreješ”, kada su bile vrućine, pružali bi mi čašu hladnog soka, ali i nudili:” Evo, uzmi, posluži se, sad sam umesila”. Danas prođem zaječarskim ulicama i sa ljubavlju pogledam na te domove. Svi ti ljudi činili su velika dela koja su me spasila potonuća i koja su me učinila boljom osobom. Religija i crkva su mi jako važni. Moj duhovni otac Igor, moj duhovni brat Žika, naš mitropolit Ilarion. Od njega sam primila duhovnu i životnu lekciju koja me je vratila na pravi put sa onoga ka propasti i smrti. Svima im hvala, a Bogu najviše”, priča Anđela.
Govoreći o humanosti, ta neobična novinarka kaže da „nije humanost samo dati stotine hiljada ili milione, ponekad su mali osmeh, zagrljaj, prijatna reč, čaša vode, ili kolač viška – veliki kao planina.
„Bili su i surovi“
„Ima i surovosti. Bio je vreo dan, sigurno preko 42 stepena. Očajnički mi je bilo potrebno da se umijem na česmi, a nje nigde. Ugledala sam je u dvorištu gde sam čitala struju i pitala domaćina za dozvolu da se umijem i sipam vodu. Rekao mi je da ne mogu, jer česma ne radi. Po vodi oko česme je bilo jasno da to nije istina. Celog dana sam sakrivala suze. Takođe, kada mi je sestra preminula, kasnila sam sa očitavanjem struje dva dana i većina ljudi je prihvatila moje izvinjenje, do jedne žene koja me je dočekala gnevno, ne birajući reči. Izvinila sam se i pojasnila da kasnim zbog smrtnog slučaja, dok je ona odgovorila da to nije izgovor. Mnogo me je bolelo. Ipak izvinila sam se i kazala sam da je u pravu i otišla dalje. Plakala sam tada, ali i danas kad se toga setim”, priseća se naša sagogovrnica.
Upitana da li je danas čovek čoveku vuk ili brat, Anđela kaže:
„U svakome od nas su i brat i vuk. Valja imati na umu da nije svaki brat dobar, a nije ni svaki vuk surov. Verujem da u svakom čoveku ima dobrote , makar jedna mrva. Međutim, u teškim vremenima lakše je odabrati da budeš zao vuk, nego dobar brat. Ipak, ako sebi postavite za cilj da promenite život na bolje makar samo jednoj osobi, svedočićete čudu”.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
