"Orlovi" igraju nazadan fudbal

Čak i kada su završili u grupi zajedno sa Portugalom i Danskom većinski stav je bio da će se Branislav Ivanović i društvo s njima  ravnopravno „tući“ za direktan plasman na EP sledeće godine ili, u najgorem slučaju, lagano prešišati „tamo neku“ Albaniju i Jermeniju u trci za baraž. Ali jedno su nečije fikcije a drugo realnost, a zadnje mesto u I grupi, uz samo jedan osvojen bod u šest mečeva, precizno svedoče o velikoj razlici između želja i mogućnosti „orlova“, koji će tako posle prvenstava u Austriji i Švajcarskoj 2008. i Poljskoj i Ukrajini 2012. propustiti i takmičenje u Francuskoj. Jer im takvima kakvi su nije mesto tamo gde se odlučuje o evropskoj kruni. 

– Moramo biti svesni gde su oni, a gde smo mi u ovom trenutku. Uverili smo se da je Francuska fenomenalna ekipa, mogli smo i gore da prođemo – priznaje posle poslednjeg poraza (1:2) selektor Radovan Ćurčić, bez velike i konkretne kritike silnih slabosti u igri našeg tima i osvrta na svoju odluku da prijateljski meč u Bordou počne s tri zadnja vezna (?1), ali uz uobičajenu floskulu o neophodnoj analizi (ne)urađenog i izlizanu sugestiju  da će u sledećem ciklusu biti bolje.

A svako ko se iole razume u ovu igru vidi da Srbija jednostavno igra nazadan i ružan fudbal. Bilo da protiv njih stoje rivali iz kategorije najboljih, osrednje ekipe ili tzv. mali timovi naši reprezentativci teraju po svome: sporo trče, loše se kreću bez lopte, istu najčešće vraćaju prvom iza sebe ili do sebe, slabo izvode prekide i još lošije se brane bez njih, u defanzivi rade baš kada moraju i to preko volje, ofanziva im je lako čitljiva, jalova, mahom svedena na bljeskove pojedinaca… Golove primaju kao od šale, a „porode“ se dok sami ne pogode tuđu mrežu. I tako godinama, bez obzira da sli se radi o reprezentativnim veteranima ili fudbalskim gušterima u nacionalnom timu. Čast malobrojnim izuzecima.

eđutim, pogrešno bi bilo sav teret krivice za još jedne proćerdane kvalifikacije svaliti na leđa ljudi s terena. Selektori nisu ništa manji krivci za to što Srbija od osamostaljenja 2006. nije uspela da pobedi neku od najjačih selekcija Evrope (npr. Francuske, Portugala, Belgije, Španije, Hrvatske, Italije…) u kvalifikacijama ili test duelima i to što je od velikih takmičenja u tom periodu dobacila samo do šampionata sveta u Južnoj Africi 2010. (tamo je savladana moćna Nemačka). Neki nisu imali znanja, drugi autoriteta, treći hrabrosti da se odupru mešanjima sa strane, neki iskrenu podršku ekipe, Saveza, medija i(li) javnosti. Većini su pre ili kasnije podmetani klipovi ili čak ubacivani „Trojanski konji“ u svlačionicu, što je sve skupa samo ubrzavalo njihov pad.

Najzad, Fudbalski savez ih je birao po nepoznatim kriterijumima, po pravilu bez konsultacija sa strukom, davao premalo ili previše slobode i menjao ih kao na traci. Zato nije bilo ni vremena ni prostora za uspostavljanje sistema u radu, pravila ponašanja, pravljenje igre, formacije i tima na duže staze.

– Da bi ekipa napravila nešto, mora da se zna ko, kad i kako igra. Ceo ovaj ciklus nismo odigrali dve ili tri utakmice zajedno u poslednjoj liniji. To je bitno za ekipu da bi funkcionisala na pravi način – izrekao je jednu od istina kapiten Ivanović posle očekivano neuspelog izleta u Bordo, a pre oktobarskog gostovanja velikom dužniku Albaniji, koja mora da ide na sve ili ništa u tom susretu, i takmičarski potpuno nebitnog domaćinstva lideru grupe Portugalu.

Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo jesu prilika za novi početak, ali teško da će se išta promeniti na bolje ako ne postoje ljudi i dobra volja za promene, a priče o naučenim lekcijama ostanu mrtvo slovo na papiru. Kao mnogo puta do sada.

Selektorska vrteška

Srbiju je za poslednjih devet godina vodilo čak osam selektora. Prvo Španac Havijer Klemente, a posle njega (redom) Miroslav Đukić, Radomir Antić, Vladimir Petrović, Siniša Mihajlović, Ljubinko Drulović (kao vršilac dužnosti), Holanđanin Dik Advokat i sada Radovan Ćurčić, koji je u par navrata bio privremeno rešenje do konačnog imenovanja u Mihinog naslednika.

Rezultatski „minus“

Zaključno sa mečom sa „trikolorima“ A reprezentacija Srbije je pod tim imenom odigrala 100 zvaničnih mečeva (ne)takmičarskog karaktera i uglavnom bila neuspešna. U 44 navrata je izašla kao pobednik iz njih, 23 puta je remizirala i 33 poražena. Statistika beleži i 144 data pogotka, odnosno 94 dobijena pogotka našeg najboljeg fudbalskog tima.

„Veterani“ Stojković i Ivanović

Od aktera jubilarnog 100. meča samo su kapiten Branislav Ivanović i prvi golman Vladimir Stojković bili akteri prve utakmice pod zastavom Srbije, protiv Češke 16. avgusta 2006. godine. U međuvremenu je dres sa državnim grbom oblačilo 119 fudbalera. Kao ključni reprezentativci, povremeni epizodisti ili česti povratnici.