Osećao sam se kao da radim za mafiju: Ispovest doskorašnjeg policijskog inspektora Uglješe Bokića

Nezadovoljstvo se skupljalo godinama , a okidač da definitivno napusti policiju bili su protesti kod novosadskog Šodroša.

„Sebe sam uvek mogao da zamislim kao bivšeg policajca, ali teško kao novinara. Ne zato što mi to nije bila želja, već zato što sam smatrao da sam propustio sve šanse da to postanem, a vremenom je ta ideja o sebi kao novinaru potpuno utihnula, i o tome više nisam razmišljao kao o realnoj opciji. Policajac sam, može se reći postao slučajno, jer to nije bio posao o kome sam kao dete maštao. Ta odluka je više došla kao splet životnih okolnosti, nego kao istinska želja. Međutim, po prirodi sam takav da šta god radio, to uvek radim najbolje što umem, ne zbog drugih, ne zbog karijere, već isključivo zbog sebe“, započinje Bokić svoju ispovest za NIN.

On navodi da je i policijski posao radio najbolje što zna.

„Dok je većina mojih `klasića` u Sremskoj Kamenici na obuci jedva čekala da obuče uniformu i počne da radi, ja sam već tada video da je nešto trulo u državi Danskoj, što reče onomad Šekspirov stražar iz Hamleta.“

Opisuje kako je to izgledalo: „Ćuti, sedi, kud ćeš… državne jasle, siguran posao, redovna plata… to su reči koje sam slušao poslednjih godina od većine ljudi iz moje okoline. I ja sam ćutao, sedeo, trpeo i gledao kako mediokriteti, oportunisti i uvlakači napreduju i avanzuju, dok neke moje kolege, koje svoj posao obavljaju časno, tavore u zapećcima samo zato što imaju organ koji krasi kičmenjake.“

Napominje da je imao tu „čast“ da i on i sadašnji režim započnu karijere otprilike u isto vreme.

„Iako je vlast ista i sada i onda kada sam postao policajac, razlika u MUP-u je nemerljiva, naravno u negativnom smislu. Mogao sam tačno da vidim kako se urušava jedna važna i vitalna institucija kao što je MUP. Ispočetka je to još i bilo podnošljivo, bar su neke granice postojale. Da ne budem pogrešno shvaćen, po rečima starijih bivših kolega, u MUP-u nikada nije bilo sjajno. Međutim, sada više ne postoje nikakve granice. Policija, politika, visoki kriminal i korupcija, sve je to sada jedno. U Novom Sadu su dva načelnika, jedan za drugim, hapšena i za to apsolutno niko ne snosi nikakvu odgovornost, kao da su se sami stvorili na tim funkcijama, a ne da ih je neko postavio. Da ne pričam kako se i za jednog i za drugog sve znalo unutar MUP-a među policajcima“, kaže Bokić.

Navodi da nikada nije jurio karijeru u policiji.

„Ne zbog lažne skromnosti, već me je bilo sramota da se laktam i `rvem` u blatu sa određenim kolegama. To mi je omogućilo da ne moram da ćutim i da mogu da se bunim, a to mi je bilo uvek bitnije od bilo koje materijalne koristi ili moći koju donosi određeni položaj“, ističe Bokić.

Kaže da je za skoro 10 godina rada u policiji obavljao bukvalno sve poslove.

„Od pozornika, školskog policajca, interventne patrole, išao sam na obezbeđenje utakmica – popularne kornjače, da bih na kraju bio postavljen za kriminalističkog inspektora u okviru svoje stanice Novo naselje. Nikada za 10 godina nisam otišao kod nekoga od šefova i rekao: `Ja hoću da radim to i to`, jer sam znao da se tu moja individualna sloboda, koja je i ovako zbog prirode posla vrlo ograničena, završava. Znao sam da bi kad-tad neko rekao `A kada sam ti dao da radiš ono što si tražio, tada sam ti valjao` ili nešto slično tome“, opisuje Bokić svoj rad u policiji.

Kaže da se njegova želja da napusti policiju pojačala pre otprilike tri, četiri godine.

„Bukvalno sam počeo da se osećam kao da radim za mafiju, a ne za policiju, iako ja lično nisam učestvovao direktno u takvim radnjama, niti je to od mene traženo“, napominje Bokić.

Kaže da je njega prvi put bila sramota što je policajac za vreme julskih protesta 2020.

„Tada sam još uvek radio u uniformi i bio u sastavu Interventne jedinice policije (IJP), koja interveniše na ovakvim skupovima. Evo sada javno priznajem da sam tada otvorio lažno bolovanje kako bih izbegao da idem za Beograd i rekao sam sebi da nikada neću krenuti silom na obične građane. Mislim da ukoliko ti na ulicu izađe nekoliko hiljada besnih građana, to znači da si ti nešto debelo pogrešio kao vlast, jer ti ljudi nisu huligani, niti kriminalci, već je običan čovek doveden u situaciju da mora da pribegava nasilju da bi ostvario svoja prava. Prebijanje palicama ona tri momka na klupi, koji su samo sedeli, nešto je najodvratnije i najbeščasnije što sam imao priliku da vidim, a video sam svašta“, kaže Bokić.

Ceo razgovor pročitajte u NIN-u.