Osetio sam kako se zemlja vrti ispod mene

Detinjstvo je puno boli i batina za nestašluke: pad sa krošnje drveta, slomljena noga, pad sa bicikla… Kaiš i tanak prut. Zatim i prvi pokušaj da se prepliva reka i stigne ona druga obala gde stoje muškarci i na kojoj započinje svet odraslih. Onog dana kad se pojavio srebrni čovek sa krilima koji je preleteo mora da bi me poveo u mitologiju i jedno sasvim novo detinjstvo na nebu. I dok sam tako žmurio očima uprtim u sebe, naučio sam kako se odlepljuju noge od zemlje, i osetio sam kako se zemlja vrti ispod mene, i kako je nebo sve bliže i bliže, i da ću glavom udariti u oblake, i zaspati tu gde se odvajaju putevi nebeski i rastaju strane sveta uz zvonjavu nebeske prašine i svitaca.

***

Pre nekoliko dana sam osamdeset i osmi put preleteo Atlantik i gledajući u taj crni i duboki okean jednim okom, upitah se iskreno: Bobane, dokle više?! Hoću li ja jednom izabrati svoju stranu sveta ili sam osuđenik neba u zatvoru nebeskih letača? Gledajući nadole setih se da sam ipak jednom pao i preživeo pad. A pao sam na prijemnom ispitu za srednju umetničku školu “Đorđe Krstić“ u Nišu. Nedavno su me kolege iz škole pozvale da održim jedan čas đacima, da im kažem nešto više iz svog umetničkog života. Rekoh im: Zamislite u koliko dobroj školi učite umetnost kad se i ja mogu pohvaliti da sam pao na prijemnom ispitu vaše škole. I tako, reč po reč, gledaše me ti mladi momci i devojke kao neko božanstvo koje je sletelo iz oblaka, a ja se uporno trudih da im jednostavnošću govora i ponašanjem pokažem da u umetnosti nema nikakve magije, ni tajnog napitka koji otvara vrata Evrope, Amerike, Francuske ili bilo koje zemlje. Nema tajne lozinke, nema očeva, nema majki, nema anđela ni čarobne vile sa štapićem, nema prinčeva i princeza, nema ih. A ima poštenja, morala, ljubavi i noćnih mora, ima jedna mnogo tvrda glava da podnese sve čvrge, macole i čekiće, koji o tu glavu lupaju pokušavajući da je smekšaju, da od nje naprave vunu, prah i pepeo.

***

I tako, gledajući u to duboko prostranstvo okeana, setih se i svog profesora Nandora Glida i njegovih mudrih opaski. Onako okrugao i blag umeo je da potrefi svakog od nas tamo gde treba kao udar struje od dvesta i dvadeset volti. Setih se i svoje prve samostalne izložbe i njegovog očajnog izraza lica. Na izložbi nije bilo nijedne skulpture nego crteži u kombinovanoj tehnici, da kažem, poluslike. Tad mi Nandor priđe i reče: Kolega, mogli ste izložiti barem jedan komad, barem jednu skulpturu. Odoste vi nama u slikare, a rođeni ste vajar. Ta rečenica me je proganjala i često sam mislio o tome da li je stvarno čovek za nešto rođen ili se taj put posle rođenja valja i asfaltira radom i predanošću. I koliko puta čovek treba da bude rođen da bi pronašao sebe? Koliko promašaja treba da se dogodi i pogodi pravi put ka nebu.

***

Tada mladi student Boban Ilić, željan slave, zaista je želeo da uradi sve. I ono za šta jeste, i za šta nije. Sve je bilo zavijeno u hiljade i hiljade pokušaja, nad svim što vidim. Slikao sam na platnu, pravio akvarele, crtao stripove, pravio nakit, keramiku, drvo… Želeo sam da se dokažem u svemu, pa i kao gitarista, pesnik. Mučio sam svoje prijatelje koji su sa učtivom pristojnošću slušali moju poeziju u pozne sate na desetom spratu u sobi studentskog doma na Karaburmi. Na mojoj prvoj poslovnoj kartici pisalo je najmanje deset različitih zanimanja. I tu sad mogu reći da je sreća da sam te 1990. stigao u Čikago. Suočen sa novom stvarnošću i konceptom života moje svaštarenje polako je počelo da se pretvara u nešto nalik na lansiranje rakete na putu za mesec. Otpadali su rezervoari jedan za drugim, krila modula do kapsule… Bespotrebna znanja sam zamenio za jedno veliko neznanje u svemiru i sve me je podsećalo na film. Tim balastom prošlosti koji se pretvorio u svemirski otpad naučio sam ono najvažnije saznanje, a to je prosto, baš kao što veliki Sokrat reče, da sad znam da ništa ne znam, i da imam na koži krljušt i milione beskorisnih škrga od kojih ne mogu da dišem… I da se ta pupčana vrpca i materinska veza sa majčinim stomakom preseca baš negde na sredini velikog okeana u koji i sada gledam.

***

Amerika me je dočekala skrštenih ruku, bez interesa. Počeo je i rat kod nas. Sve što nismo želeli polako je počinjalo da biva naša svakodnevica. Ko si, odakle si, šta su ti roditelji…? I ono najteže pitanje – koje si vere? Koje sam vere? Pa, gospodo, svoje sam vere i verujem u sebe i Boga. U šta još da verujem ako u sebe ne verujem? Lagano i sigurno postajao sam opozicija ne samo tadašnjem političkom vrhu zemlje Srbije, nego sam postao opozicija i ocu i majci, i većini prijatelja koji su uzvikivali ratničke poklike i udarali kopljem o zemlju.

***

Moj umetnički život je postajao sve teže izvodljiv. Došla je porodica, deca i muški odnos prema životu. Sve teži rad i sve više sati provedenih u radionici bez prozora u podrumu jednog nebodera koji se zove Newbary Plaza u Čikagu. Više nisam znao kad je dan a kad je noć. Izložbe od Čikaga do Njujorka, i sam sa sobom, sa verom da ono što radim vredi mog života.

***

Te 1994. dogodila se jedna čudna izložba koja je promenila moj umetnički život i udarila pečat nekom rukom odozgo a sigurno znam da je ruka nekoga ko me je posmatrao pažljivo. Zima. Januar u Čikagu, najhladniji dan u godini. Ja unosim postolja i skulpture u lobi hotela Hajat u Čikagu. Ništa se ne događa u to doba godine pa su mi dali prostor za izložbu mojih letača, igrača, violinista i figura koje gravitiraju prema nebu. Naravno, na minus trideset pojavili su se samo moji najbliži prijatelji jer je čitav grad bio blokiran zbog zime. Ni škole nisu radile.

***

Izložba je trajala mesec dana i već kad sam izgubio svaku nadu da će se išta od mojih radova prodati, i kad sam prvi put posumnjao u to što radim, kad sam kleo akademiju koju sam završio, i kad sam pomislio – zašto, bre, ne naučih da pravim leskovačke ćevape i burek… Telefon je zazvonio. Bio sam go golcat pod tušem, u stanu nikog osim mene. Taj telefonski poziv je zazvonio drugačije. Istrčao sam mokar i podigao slušalicu. Prijatan ženski glas iz Hajat hotela: Gospodine Bobane, pored mene je gospođa zainteresovana za vaše skulpture. Kada možete da dodjete? Onako mokar dao sam gas i ko zna na šta sam ličio. U lobiju sam video ženu u invalidskim kolicima sa maskom kiseonika. Pušila je i u isto vreme disala kiseonik. Iza nje Filipinka gura kolica, kiseonik, gospođu i cigaretu. Reče: Da li biste, gospodine umetniče, sa mnom večerali? Ja živim u hotelu i svakog dana posmatram vaše anđele. Rekoh: Pa, mislio sam da ste me zvali zbog skulptura?

Ona odgovori: Red je da proslavimo, jer ne verujem da prodajete tri skulpture svakog dana. Noge su mi klecnule. Shvatio sam da ona zna da umire, i da na samrti želi da bude okružena mojim letačima.

***

Taj novac mi je omogućio da narednih godinu dana platim sve svoje račune, i da radim bez opterećenja ono što želim, ono za šta sam rođen. Taj luksuz u Čikagu mogu imati samo oni srećnici koji su rođeni sa srebrnom kašikom u ustima.

***

Kašike i kako sam do njih došao… Pa to je čitava jedna evolucija do mog primarnog materijala i čelične gline sa kojom oblikujem skulpturu i njen duševni oblik. Najpre su to bili lanci, nađeni predmeti, sekire, delovi automobila, manuelne makazice za šišanje… Sve što sam na otpadu i po starinarnicama mogao da pronađem zanimljivim za kreiranje vajarskog dela, dok jednog dana nisam otkrio u svom stanu fioku punu kašika, viljušaka i noževa. Rekoh sebi: Ovo je čelik. Hajde da probam i ovo. Nisam bio zadovoljan prvim rezultatima, ali su kašike počele da bivaju sve jača spoznaja. Grudi, dupeta, meso… I anatomija pokreta je polako počela da formira svoj oblik u mom radu izazova i erotičnog naboja, turbulencije svesti i pokreta… Sve dok na kraju nisam ostavio gvožđe i prešao na puno tvrđu kategoriju vajanja direktnom obradom čelika. Tvrdim čelikom, nalik mojoj tvrdoj glavi, letači su obasjali mnoge galerije a onda su i te moje figure zasijale. Mislim da je čitav proces pročišćenja forme, materijala i njegove uloge u mom figurativnom stvaralaštvu trajao najmanje pet godina – analitičkog i misaonog procesa.

***

Toliko je bilo izložbi da ih se ja i ne sećam. A zašto bi ih se i sećao? Bile su tada i tog dana. Inače, mislim da je nabrajanje javnih nastupa, kritika, otvaranja i zatvaranja likovnih izložbi, dela kolonija, samostalnih i grupnih nastupa… naša komunistička zaostavština. Takav način bodovanja talenata je posledica davne prošlosti, kada su se umetnici socrealizma, vajari gromada poput kompleksa Kadinjače, Sutjeske, Mavrova, Kozare ili bilo kog monumentalnog promašaja, utrkivali da od države izdžepare atelje, posao ili neki angažman. Ja ne podržavam takav koncept. Ne vidim svrhu zašto bi umetnici tražili milosrđe od države. Jednostavnim rečima rečeno: Jesi ili nisi stena! Stani iza svog uverenja i brani ga pošteno. Ili budi još jedan dokaz da mi, u vajarstvu i umetnosti, nismo mrdnuli od lika i dela Josipa Broza.

***

Moram priznati da sam se jednom, volonterski, upleo u politiku, ali ne zbog ateljea u Beogradu, niti zbog zaposlenja ili državne plate, nego zbog bola koji sam doživeo i osetio ubistvom Zorana Đinđića, mislim, najsvetlijeg Srbina dvadesetog veka. Taj sjaj na njegovom licu, državnička nadmoć i vizionarski koncept evropske i svetske Srbije niko nikada neće uspeti ni približno da dosegne. Napravio sam skulpturu Zorana Đinđića od čelika i od kašika. I pored dogovora sa tadašnjim gradonačelnikom, pokojnim Bogdanovićem i njegovim timom iz urbanizma, dočekan sam na nož i kolac. Ipak, posle svih drama i ostrašćenih govora i napisa, skulptura Zorana Đinđića ipak se našla kao glavni eksponat i zavet u prostorijama Nove stranke na Terazijama.

***

Uz dužno poštovanje, najiskrenije kažem da ja konkurenciju oko sebe ne vidim. Konkurencija ne postoji, nema je. Svaka konkurencija bi istog trenutka postala moj plagijat.

***

Mi smo narod koji peče dobru rakiju. Mali a veliki. To se tek vidi kad odemo u svet. Povratak u otadžbinu je moj poslednji zadatak. Na neki način to je i povratak u prošlost u detinjstvo i na Pantalejski vašar.

***

Povratak u Otadžbinu je dug put. U praksi traje dvanaest sati leta od Čikaga do Beograda, a u mozgu je večito prokletstvo, beskonačnost svemira. Mislim da se čovek ipak sastoji iz više delova koji otpadaju onog časa kad ih odbaci ljudska svest. Zmija je čovek, i menja se neprestano, izrasta iz svoje kože kao neko bajkovito biće, aždaja ili Kerber. Čovekovo lice ima dve strane a iznad lica postoji tvrda lobanja prepuna naše savesti, lobanja u koju treba udarati motikom i cepankom da bi iz nje izašlo nešto dobro, nešto što nas krasi, nešto sa čim smo rođeni i zbog čega smo rođeni baš u Srpskoj koži.

***

Ta naša stoička izdržljivost ispod teškog čekića je noćna mora naših kritičara i moćnika ove planete. Srbija je samohrana majka sa devetoro nejači koja sisaju i plaču.

***

A umetnost? Da smo mi živi i zdravi, bilo je i uvek će biti velikih srpskih umetnika, jer se mi rađamo sa grumenom zemlje u našim malim novorođenim ručicama. Idemo, sanjamo, stvaramo i vraćamo taj grumen na mesto našeg početka i našeg kraja. Uvek i za sva dobra vremena.

O sagovorniku

Boban Ilić, srpsko-američki vajar, rođen je 1963. u Nišu. Fakultet primenjenih umetnosti, odsek vajarstvo, završio je u Beogradu, nakon čega odlazi u Čikago, gde radi i stvara poslednjih 25 godina. Mnogi ga ubrajaju među pet najboljih američkih vajara figuralista. Prepoznatljiv je, između ostalog, i po tome što kao materijal za skulpture koristi kašike. Njegove skulpture se mogu videti kao deo stalne postavke u muzejima Toyamura, Sapporo; Museum of Contemporary Art, Hot Springs, Arcansas; Museum of Biblical Art, Dallas, Texas; Great River Road Museum of Contemporary Art, Potosi, Wisconsin; Second Floor Art & Entertainmen, Indianopolis… Poznate su i njegove skulpture na javnim mestima poput Shaka Zulu u Oak Park, Chicago; Renesansni čovek u Lincoln Park, Chicago; Lavica i mladunče u Cumings Park, Chicago, i u beogradskom zoološkom vrtu; Pegaz na Montego Bay, Jamaica; Pegaz i globus ispred sedišta Exxon-Mobile Oil Corporation, Texas ; McAtlas ispred sedišta McDonald’s korporacije, Oak Brook, Illinois; MyCo Atlas ispred MyCo korporacije… Iza sebe ima više od 30 samostalnih i još više grupnih izložbi širom sveta. Predsednik Srpskog kulturnog centra “Sveti Sava” u Čikagu, u kome živi i radi.