Osma sednica još traje – oko Kosova i građenja vođe

Tako je zaista počelo, ali za razmenu misli povodom 30 godina od Osme sednice CK SK Srbije na kojoj je Slobodan Milošević pobedio svog prijatelja i političkog mentora Ivana Stambolića, da bi ga nekoliko meseci kasnije uklonio i sa mesta predsednika Predsedništva Srbije, imamo bolji „šlagvort“. Najmlađa članica trinaestočlanog kolektivnog „šefa države“, Ljubinka Trgovčević, prvo se prva i jedina nije složila sa političkim dogovorom s kojim je i Stambolić bio iz nužde i radi „mira u kući“ saglasan, da Predsedništvo smeni/razreši svog i šefa države. U višednevnoj mučnoj pripremi „udara“, pridružilo joj se članova taman za polovinu glasova. „Ja sam istoričar, razumem šta se radi i kuda ovo vodi, ja zbog svoje savesti profesionalne, ljudske i političke ne mogu da glasam za razrešenje“, zapamtio je bio sam Stambolić obrazloženje naše sagovornice.

Od tog coup de grace, „državnog finala“ partijske Osme sednice i počinjemo.

– Do dolaska u Predsedništvo nisam poznavala Stambolića, tamo sam izabrana na osnovu nekih mojih diskusija kao delegata, zapaženih u Skupštini Srbije. Nisam sa njim imala bliskost kakvu su imali Buca Pavlović i Slobodan Milošević. Ali sam u trenutku kad je trebalo glasati za razrešenje, a naravno i na Osmoj sednici i posle nje videla ono najvažnije – građenje vođe. Dakle, kako se u Srbiji pošto-poto želi da izgradi vođa i koji je po prirodi stvari, kao što smo videli na toj sednici bio autoritarac.

Nisam mogla da razumem da se to događa na kraju 20. veka u zemlji u kojoj smo mi ipak imali određena politička prava – doduše ne multipartijnost, ali je Partija tada bila u potpunom odumiranju, daleko od one boljševičke koja je svime upravljala. Tada niko ozbiljno nije računao na nju, recimo, prilikom zapošljavanja – mogli da dobijete posao a da niste član.

Zato mi je bilo neshvatljivo da se sada traži to – da ona bude vrhovni arbitar, žrec i sudija šta će da se radi i da čovek koji će da bude njen predsednik dobije mogućnost da o svemu sam odlučuje na osnovu svoje ličnosti, svog liderstva i autoriteta.

To me je kao istoričara, mada ovaj razgovor ne vodim kao istoričar, već učesnik i svedok tih događaja – potpuno opredelilo da u tom trenutku stanem na Ivanovu stranu. I to ne prema ličnosti, već prema idejama i potezima koji su se tada preduzimali. Zato sam tako glasala i da su se dobro preračunali glasove Ivan ne bi bio smenjen.

Da on sam kaže neustavno sam smenjen na moje insistiranje. Rezultat je bio 6:6, a pre toga imao je zbog Vašeg stava čak i većinu tokom ubeđivanja kako da odstupi.

– Veče pre toga kad je odlučivano kako glasati (u kabinetu Nikole Ljubičića – B. A.) bila sam u Sokobanji, pa je Vukoje (Bulatović, potpredsednik) došao kod mene, šetali smo oko kuće i rekao mi je da su se oni dogovorili da se ide na razrešenje i da ta polovina treba da bude uzdržana.

Na sednicu sam došla sa stavom – zašto da budem uzdržana ako je to nešto sa čim se duboko ne slažem. Ne zbog čoveka, prijatelja ili pretpostavljenog, nego što sam videla te dve apsolutno suprotstavljene struje.

Stambolić je, ipak, pripremio i „rezervnu ostavku“ ako stvari pođu nekim drugim pravcem i jedino je Vama dao da pročitate taj tajni tekst u kome on izlaže svoje stavove o Osmoj sednici.

– Da, tako je, a meni je dao zato što smo ga, po njegovom svedočenju, njegova ćerka Bojana i ja najviše ubeđivale da Miloševiću pruži što veći otpor. Bilo je jasno da će da ode. Ali, ja sam ga jednom u Predsedništvu u prisustvu generalnog sekretara i Aleksandra Mitrovića, ne sećam se da li je bio još neko, ubeđivala da treba da ode na televiziju u svojstvu šefa države. Pogotovo što je on još 1986. govorio da treba da jačaju država i institucije. Upravo sam mu rekla da je on predsednik države, da je iznad svake partije i da ima pravo da zahteva od televizije termin da objasni svoj stav i da – ode „na štitu“.

Da, ali između Osme sednice i smenjivanja partijske i bezbednosne strukture su se već promenile, a neposredno pred udar na Predsedništvo počela je i javna haranga, telegrami podrške Osmoj sednici, a protiv Stambolićeve „izdaje“.

– Ovo sam mu sugerisala još ranije kad su napadi počeli. Prvo je naravno krenula televizija. Pošto svaka haranga mora da ima neki okidač, našli su neke ljude iz neke mesne zajednice koji su ga napali sa zahtevom da mora da ode. Bio nervozan, ali nije prihvatio…

Da li su događaji o kojima govorimo bili i okidač za još neke procese i modele koji se protežu do danas, osim stvaranja jednog vođe?

– Mislim da je to najvažnije. Prosto se videlo da posle Tita koji je bio neprikosnoveni autoritet, ta silna predsedništva i čitav niz ljudi koji se pojavljuju tada na političkoj sceni, a pre svega ti stari kadrovi, nisu mogli to da nadomeste. A možda je i narodu usled toga odgovarao neki autoritaran čovek, ljudi su tražili lidera.

Inače, ne mislim tako strogo poput nekih kolega, da je srpski narod isključivo autoritarni tip. Nije mu biološki determinisano da bude „autoritarac“. Svaki narod ima trenutke kad mu je vođa potreban i kad mu nije potreban, pa se okrene protiv. Zato je u Srbiji malo ko završio u krevetu.

Međutim bilo je očigledno tada da su ljudi mislili da se uz pomoć jednog „pravog čoveka“ mogu razrešavati stvari i onda ljudi bezuslovno veruju. Ono što danas imamo je apsolutno isti model. Ide to sa svim ovim lutanjima posle 2000. godine, i tranzicijom.

Pritom ne smemo zaboraviti da je ovo sredina sa veoma slabom političkom i demokratskom kulturom, bez obzira šta pričali o zlatnom dobu srpske demokratije posle1903. To je trajalo sve u svemu devet godina, a nije ni ono bilo previše zlatno. Pravilima demokratskog društva treba da se učite kroz čitav život, potrebne su generacije da prođu da jedno društvo izgradi demokratsku strukturu i institucije, a da se pritom ne vraća unazad. Mi nemamo iskustvo stabilne demokratije u koju, i kad bi bila prekinuta možemo da se vratimo, nemamo taj uzor kome možemo da se vratimo.

Složili smo se i da je tada famozni narod, makar marketinški izvučen na ulicu i uveden u politiku. I ako su devedesete bile prirodan nastavak Osme sednice – odjeci i reagovanja, medijske harange, pozdravni telegrami, slike vođe po autobusima – traje li ona još po tome?

– Traje još uvek. Procesi traju. Pa, počelo je oko Kosova. I svako ko se od nas tada usudio da kaže nešto u odbranu Dragiše Pavlovića i Ivice Stambolića on je bio a priori ne-Srbin, dakle srpski izdajnik i nije bio za to da se reši pitanje Kosova. Ta priča o Kosovu još uvek traje, ništa nismo rešili, naprotiv. Situacija je 1987. bila neuporedivo bolja, za Srbe, ne govorim za Albance. Oni misle da im je sada situacija sada bolja. Ali Srbima je situacija gora, jer iskustvo govori da Kosovo ne pripada Srbiji. Sve što se od Osme sednice radilo, radilo se apsolutno pogrešno. Pa se i sada Kosovo koristi za homogenizaciju ovog jadnog polupismenog naroda zaglupljenog televizijama i ovom žutom štampom.

I u drugim pitanjima, ali posebno u odnosu prema rešenju kosovskog problema, Stambolić i Milošević imaju različit pristup. Obojica su recimo za promenu Ustava ali bi prvi postupnim, dijaloškim formama, a ovaj drugi na brzinu i nasilno. Da li je to bio temelj, dok je kadrovski ukob bio samo na površini?

– Ne, mislim da je u suštini svega bila kadrovska politika, ne Kosovo. Nije Miloševiću bilo apsolutno više stalo do Kosova nego meni ili bilo kom drugom. Nego je to bio samo taj jedan okidač pomoću koga su oni u tom trenutku videli da mogu nešto da naprave.

A na Kosovu je pre svega tada bila loša ekonomska situacija i sve je posledica toga. Na primer, u jednoj takvoj sredini razvijana je teška, ili hemijska industrija gde se malo ljudi zapošljava, a ne delatnosti gde možete mnogo više stanovništva da zaposlite. Kad je malo para, kad se deli jedan kolač onda se potržu razni argumenti, pa i nacionalni.

I drugo, kosovski problem nije od juče, najmanje je od 19 veka – međusobni odnosi, međusobno proterivanje u jednom ratu, u drugom ratu, u trećem ratu. Ne treba zaboraviti srpske ambicije u Balkanskim ratovima, ono kad su Srbi doši u severnu Albaniju i išli do Drača. Sve to treba imati u vidu, jer je to problem dugog trajanja Zato Miloševićevo uveravanje da sve to može brzo da se sredi pokazuje koliko on nije bio toga svestan. A ipak je sve to iskoristio neverovatno dobro.

 I mislim da je velika greška što iste metode koristi sadašnja vlast koja misli da će problem rešiti time što će poslati na Kosovo, u jednu vrlo osetljivu nacionalnu sredinu, ofarbani voz sa freskama…

Postoji teza – da je Stambolić ostao na vlasti, Jugoslavija bi se možda raspala, ali da ne bi bilo rata.

– Ne pripadam onim mojim kolegama „futuristima“ koji pišu o tome šta bi bilo kad bi bilo, ali koliko sam mogla da vidim i radeći u Predsedništvu sa Ivanom, ubeđena sam da bi on po svaku cenu hteo da izbegne rat. Jer nije za džabe on upravo te 87. pokrenuo reviziju Ustava.

On je pokušavao ljude da ubeđuje, dakle ono što je radio istovremeno i Buca Pavlović – „knjigom protiv knjige“. Nećemo biti ljuti, nećemo ubijati ljude, nego pokušaj razgovora. Prosto, bio je drugi čovek koji je mislio da treba ići argumentima i ubeđivanjem.

I u to vreme nam je saopštio da je nešto već bio dogovorio sa Azemom Vlasijem, mada Vlasi sada kaže da su se dogovorili samo da imaju veću saradnju – ali da mu je rekao: ne, nećemo to mi u Beogradu da saopštimo, već vi na Kosovu.

I ne treba zaboraviti da je Ivan bio taj koji je godinu dana ranije pokrenuo tu veliku akciju unutar jugoslovenskog prostora da se konstatuje da Srbija zaostaje u razvoju za drugim republikama i skupštine svih republika su imale to na dnevnom redu. Dakle, pokušajte tako, nemojte uvek ići u konfrontaciju, to je bila njegova politika. I zbog toga verujem da bi krizu SFRJ on pokušavao do kraja da reši nekim sporazumom.

I još – tvrdim da je Stambolić taj koji je promenio politički govor, to nije uradio Milošević kao što sam čula da neko tvrdi ovih dana. Ivan je počeo da koristi govor koji nije bio birokratski, govor čoveka iz komiteta koji govori nešto nerazumljivo, već narodni govor, čak je počeo da upotrebljava dosta poslovica.

Stambolić sve do same sednice ne zna i ne veruje da je opkoljen, ne oseća nameštanja ni spletke niti dobija informacije o tome šta mu se sprema, a na retka upozorenja odgovara da je sve uobičajena razlika mišljenja. Pa se čak sekira da se ne desi da baš zbog te svoje žestine Milošević udari glavom o zid.

– Ivanovo ponašanje tumačim nekom tom nazvala bih je „erskom crtom“ ma koliko nije dobro operisati takvom mentalitetskom odlikom. I još i tim patrijarhalnim vaspitanjem u odnosu prema drugu, nekom ko ti je prijatelj. On do kraja nije mogao da veruje da tako nešto može da se desi između prijatelja. Jednom rekao, ja sam to čula – ja sam njega voleo više nego braću. Nije verovao da nerazdvojni prijatelj tokom 25 godina može tako nešto da uradi. I on je naprosto imao tu mentalnu blokadu. A pošto je Slobodan sada simbolisao i Partiju, jednom je Stambolić opet u nekom razgovoru rekao, ne mogu da idem protiv svoje Partije. Dakle on je šef Partije, i ne ide se na njega bez obzira na to šta i kako radi…

A i službe bezbednosti su pod komandom partije, preko čuvenih Komiteta za ONO i DSZ, tako da šef države nema uticaj na njih.

– …a ekipa koja se tu stvorila oko njega imala je viziju države iz doba kad je ona građena, kad je partija davala idejne smernice, odlučivala o svemu i svačemu. Pobednici Osme sednice su išli na rekonstrukciju partije po starom modelu, a ona je zapravo bila potpuno rastočena. Stari kadrovi poput Ljubičića i Gračanina su Miloševića podržali jer su u njemu videli svoj lik iz mladosti, vreme kad su oni tako mladi gradili tu državu.

Osma sednica traje dva dana, dani se razlikuju, prvog dana je izgleda ekvilibriralo, drugog dana se vodi očekivanom i pripremljenom kraju. Da li je u međuvremenu bilo pritisaka da drugi dan bude baš takav?

– Prvo je bila jedna potpuno odvojena sednica sa mnogo više ljudi nego članova CK i to je bila proslava 50 godina od dolaska Tita na čelo Partije. Ne znam da li su bili toliko mudri, ali to je ako se gleda danas, trebalo da bude dokaz da su oni na Titovom putu. I prvi dan jeste bio drugačiji, ja sam to videla po novinarima televizije, prenosilo se direktno, kasnije je išao odložen prenos.

Potom se videlo po ljudima, kako su se oni lomili. Za mene je to bilo jako mučno iskustvo. Nisam mogla da razumem neke ljude zašto su se toliko uplašili, iako sam pre u Skupštini, kao delegat viđala da su se neki ljudi plašili izbora, da ne ostanu bez posla. Mnogo ljudi je zavisilo od Partije, neki nisu imali druge poslove i bilo je jako bitno kako će dalje da se etabliraju i da li će napredovati.

Bilo je lobiranja. Meni je najkarakterističnije bilo što je osoblje iz Ljubičićevog kabineta stalno bilo tu u sali. On je jako rano otišao, ali zašto su oni tu bili? Nemam dokaza, ali lično mislim da je njegov kabinet tu jako mnogo uradio, posle počinju da stižu telegrami.

Gledala sam neke ljude, jednog koji je do kraja ostao na Ivanovoj strani kako menja boju, verovatno sam i ja menjala – on je iz trenutka u trenutak postajao sve crnji, prosto se videlo kolika je to drama u ljudima. Onda vidite – nisam elitista – tamo neke ljude kojima je bilo teško i da čitaju ono što govore. A sa ljudima koji mogu nešto da utiču, radili su mnogo ranije.

Na mene je kasnije, kad sam ostala u Predsedništvu, novi predsednik Petar Gračanin pokušavao da utiče, odnosno da me ubeđuje. A u Predsedništvu sam ostala jer sam imala stav – nije me Stambolić doveo kao svoj kadar i nisam u tom smislu bila Ivanov čovek.

Gračanin je bio jedan prostodušan čovek i jednom me je zvao da vidi kako da uključimo što više intelektualaca da ih imamo uz sebe. Ja sam rekla da ne može nikako sa ovom politikom. A ostavku sam dala kad je počelo ono hodanje za moštima po Srbiji. Na jednoj sednici sam se naljutila i rekla: Srbi su ovde većinski narod, ali zato moramo da vodimo računa da ne namećemo svoju volju i da ovo jeste provokacija drugih naroda. I naravno, tu su nešto skočili. Ja sam ustala i napustila salu, a Gračanin je potrčao za mnom, Ljubinka vrati se. Ne, ja sam se pokupila i otišla.

Napisala sam ostavku koja je negde i objavljena. Nju je morala da usvoji Skupština tako da su se oni organizovali verujući da ću ja da govorim i ponovo napadnem Slobu. Pozvali su u Skupštinu trojicu univerzitetskih profesora da pariraju i oni su me napadali bez razloga, pošto ja nisam bila u sali. Branili su od mene srpsku demokratiju.

O sagovornici

Ljubinka Trgovčević rođena je u Sarajevu, osnovnu školu i gimnaziju završila u Beogradu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirala u junu 1971, a magistrirala jula 1974. godine. Doktorirala na istom fakultetu 1984. sa temom: Naučnici Srbije i stvaranje jugoslovenske države 1914 – 1920. godine.

Od 1972 – 2001. zaposlena u Istorijskom institutu SANU. Od maja 1986. do oktobra 1988. bila je članica Predsedništva Republike Srbije. Bila je profesorka u Centru za multidisciplinarne studije BU, sada je redovna profesorka savremene političke istorije na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.

Bavi se istorijom Srbije, Jugoslavije i Balkana u 19. i 20. veku, posebno nastankom inteligencije i elita, modernizacijom, razvojem školstva i učešćem intelektualaca u politici. Radove objavljivala na engleskom, nemačkom, francuskom, italijanskom i bugarskom jeziku.

Bila je sekretarka Saveza istoričara Jugoslavije (1975 – 1980), glavna urednica časopisa za istoriju nauke Flogiston (1995 – 2000), jedan od osnivača Udruženja za društvenu istoriju i Srpskog društva za istoriju nauke.