Osmi mart je dan za štrajk

… kaže za Danas Adriana Zaharijević, feministkinja, filozofkinja, prevoditeljka, istraživačica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Tih sat vremena, dodaje ona, pokazalo bi dve ključne stvari, a one su nam dobro poznate iz istorije samog Dana žena.

– Jedna je da žene obavljaju mnoge nepriznate, nevrednovane poslove od kojih zavisi egzistencija, materijalna, simbolička i afektivna (ona u kojoj se topi razlika između doma i grada), te da se ženski štrajk nužno i dalje bori i za hleb i za ruže. Druga je – kada ne bismo bile rasute, da citiram Simon de Bovoar – kada bi nas taj štrajk okupio makar i na sat vremena, zemlja bi se ozbiljno tresla pod nogama tog ljupkog slabijeg pola – kaže Zaharijević povodom Međunarodnog dana žena.

* Kako doživljavaš pokret #MeToo i one koji ga slede ohrabrujući žene da progovore o iskustvima nasilja? Zašto taj pokret zaobilazi Srbiju i region?

– Reći #MeToo je gest hrabrosti, posebno u malim sredinama. To „Ja takođe“ znači: i ja sam bila žrtva nasilja; ja sam takođe doživela zlostavljanje; ja sam takođe bila izložena poniženju – i to samo zato što sam žena. Ključni efekat ove kampanje, meni se čini, jeste uzbunjujuća i zbunjujuća cifra onih koji su stali iza te dve reči. Nasilje se uobičajeno predstavlja kao nešto što se dešava nekoj drugoj, čak nekoj koja je to možda, svojim pogrešnim izborima, zaslužila; zlostavljanje i poniženje, tako nas uče kulturne matrice, dešavaju se „lakim ženama“. Ova kampanja je pokazala da su sve žene potencijalno lake, odnosno da se nasilje može desiti i da se dešava svakome. Odnosi koji to čine mogućim ugrađeni su u sve segmente naših svakodnevica, prilagođeni svim industrijama, obrtu kapitala, odnosima moći, načinu na koji biramo da čuvamo tradiciju i načinu na koji želimo da branimo moral. Iako ova kampanja ima i strane koje se bez sumnje mogu kritikovati, ona je jednu duboko privatnu stvar učinila duboko javnom, na taj je način politizujući. Uz to, ako se ijedna devojka koja se i sama suočila s ovim pojavama osetila manje napušteno, postiđeno, izolovano i manje „lako“ zbog toga što su „zvezde“ s tim izašle u javnost, feministički cilj ove kampanje je bar delimično postignut.

* Šta je za tebe feminizam i zašto je on važan?

– Feminizam predstavlja kontinuiranu borbu protiv strukturnih uslova na temelju kojih se iskustva žena i muškaraca nejednako vrednuju. Feminizam, dakle, nije perspektiva koja zahteva da žene budu „bolje“ od muškaraca. Od svojih početaka, feminizam je borba za ostvarenje jednakosti. Ta borba je imala različite vidove i formulisana je na razne načine. Za mene, feminizam označava transferzalnu borbu koja temeljno menja uslove života žena i muškaraca i nudi nam slobodu u jednakosti. To takođe zahteva stalni rad na promeni načina na koje mislimo, verujemo, osećamo, vrednujemo.

* U knjizi „Postajanje ženom“ bavila si se periodom i prostorom gde se rađao feminizam. Kako se to odvijalo i koje su okolnosti dovele do pojave prvih feministkinja?

– Feminizam ima različite početke. U Francuskoj se oblikovao pod direktnim uticajem buržoaske revolucije. Evo jednog citata koji adekvatno prikazuje tu vezu, iz „Zahteva dama Narodnoj skupštini“ objavljenog nedugo posle ženskog marša na Versaj 1789. godine: „Slomili ste skiptar despotizma, izgovorili ste lep aksiom… Francuzi su slobodan narod. Ipak, vi još dopuštate da trinaest miliona robova sramno nosi teret trinaest miliona despota!“ U Sjedinjenim Državama je upravo borba protiv ropstva crnog čoveka bila začetak borbe protiv drugačije vrste okova. Odsustvo elementarnih prava – da se raspolaže svojim telom i njegovim plodovima, da se obrazuje i radi u vrednovanim profesijama, da se zarađuje novac ili da se o njemu samostalno odlučuje, da se poseduje imovina na osnovu koje se u 19. veku i definisao građanski status, pravo na pravo glasa – povezivalo je borbe u različitim delovima razvijenog sveta, što, međutim, nije zaobišlo ni Srbiju. Uparen s borbom protiv besramnog sistemskog izrabljivanja ljudi i ukidanja njihove ljudskosti bez obzira na pol, feminizam, posebno u Rusiji posle Oktobarske revolucije, stvara nove vizije društva u kojem je utopijska jednakost svakog čoveka moguća.

* Da li bi žene osvojile deo javnog prostora da nije bilo feminističkog delovanja?

– Ne. Dakako, nisu sve borbe imale jednak značaj, jednaku vidljivost ili politički uticaj. Neke su se vodile na suptilne načine, recimo, kroz književnost, neke protestima i veštim strategijama privlačenja medijske pažnje, neke insistiranjem na zaslugama (recimo, posle Prvog svetskog rata, kada su žene zahtevale pravo glasa na temelju svog dragocenog učešća u ratnim akcijama, kod kuće ili na frontu; u našem slučaju, sličnoj pojavi svedočimo u vremenu posle Drugog svetskog rata), neke učenjem i obučavanjem žena sa sela i radnica, neke ekonomskim osnaživanjem ili filantropijom. Feminizmi su uslovljeni svojim savezništvima i svojim vremenskim i prostornim kontekstima, međutim, izvesno je da su preobrazili prostor javnog. Generacije žena koje danas (premda i dalje nejednako) nalaze svoja mesta u javnom domenu, stoje na plećima onih koje su taj prostor nekada otimale, nekada zauzimale, nekada domišljale kao prostor koji im pripada bez obzira na to što su žene – ili baš zato što su žene.

Javno i privatno

Feministkinjama moramo zahvaliti na tome što su čvrsto uvezale javno i privatno, ističe Adriana Zaharijević i navodi reči Meri Parker Folet iz 1918. godine: „Polako postajemo sve svesnije da rad koji obavljamo, uslovi tog rada, kuće u kojima živimo, voda koju pijemo, hrana koju jedemo, prilike za podizanje naše dece, da čitava oblast našeg svakodnevnog života u stvari treba da ustanovljuje politiku. Nema te linije u kojoj se život doma završava i gde počinje život grada. Nema tog zida između mog privatnog i mog javnog života.“