Osmomartovski poklon

Čitale smo i prevodile sve brojniju feminističku literaturu iz sveta, poredile rezultate francuskih, engleskih, belgijskih i američkih feminiskinja sa nalazima naših istraživanja.

Razgovarale sa ženama na pijaci, železničkoj stanici, na štrafti u Knez Mihailovoj. Podaci do kojih smo dolazile bili su slični onima iz konsultovane literature. Jedan podatak se nije slagao. Na pitanje: Da li ste silovane u braku? Žene su listom odgovarale da nisu. Promenile smo pitanje: Da li sa mužem imate seksualni odnos bez vaše želje i protiv svoje volje?

Sećam se jedne pedesetogodišnje prodavačice sa Kalenića pijace. „Verujete li da mi je posle silnih sati uz tezgu, pripreme večere i ručka za sutra, pripreme povrća za sutrašnji dan, brige o deci, vešu, sudovima stalo do maženja.

Zatvorim oči i preguram i to.“ To nije imenovala kao silovanje. Nije imala ni vremena da o tome razmišlja. Čudno kako su se podaci o silovanju u braku poklopili sa onima iz tekstova Andre Mišel, Andree Dvorkin, Dajane Rasel, Šarlote Banč… Nekoliko budućih volonterki je pratilo rad Ženske pomoći sada u Zagrebu.

Puno smo naučile od zagrebačkih i ljubljanskih feminiskinja koje su SOS linije otvorile godinu pre nas (Zagreb) i dve godine pre nas (LJubljana). Prijateljstva sa našim drugaricama iz Zagreba i LJubljane traju i danas i pretrajala su sve muške sukobe i zlodela koja su nam činili.

Nije bilo lako dobiti mesto za rad SOS telefona. Milena Petrović, urednica u Domu omladine je ubedila direktora Doma omladine Branka Gligorića da nam ustupi svoju kancelariju od 18 do 22 časa, koja je u to vreme bila uglavnom prazna. Telefon smo kupile same.

Uostalom, u to vreme smo sve, uključujući i prenoćište za žene i decu koji nisu imali gde te noći, finansirale iz vlastitih džepova.

Bilo je to vreme u kojem smo još pristojno zarađivale pa nije bilo teško podeliti deo naših plata sa ženama koje pate.

U SUP-u grada su primili na znanje našu inicijativu smeškajući se. Telefon je ubrzo zvonio po čitav dan. Naravno da je zaposlenima to bilo neprijatno. Premestili su nas u zasebnu prostoriju na prvi sprat. Politika Doma omladine se menjala.

Uskočila je feminiskinja Nada Popović Perišić, tada aktuelna ministarka kulture i smestila nas u Republički zavod za statistiku. Tu smo bile zaštićenije. Postojao je portir i u naš prostor su mogle da uđu samo volonterke. Ostale smo u tom prostoru sve dok nam švajcarske feminiskinje nisu kupile stan u Tiršovoj 5A 1993.

Držale smo tribine i svake nedelje razgovarale o pozivima koje smo dobijale. Žučne rasprave, ponekad do duboko u noć. Tako smo gradile politiku SOS-a. Negovale smo odnose sa novinarima.

Bili su zainteresovani, ali prvi impuls im je uvek bio da uđu u prostor SOS-a i prisustvuju razgovoru.

Jedan od najstriktnijih propisa rada SOS-a bio je apsolutno poverenje žene u nas i naše u njen iskaz. Nije dolazilo u obzir ni da privire u prostoriju u kojoj volonterka razgovara sa ženom. Naravno, da su se ženske priče, patnje, nerazumevanje institucija, okoline morali predstavljati javnosti, ali žena je morala biti potpuno zaštićena.

Zapravo, najveću podršku smo imale od medija. Profesija je pripadala ženama – inteligentnim, zainteresovanim, prilježnim. Zahvaljujući brojnim novinskim tekstovima ideja je dobijala javnu podršku. Ubrzo smo spoznale najbolnije tačke nasilja protiv žena, ali i tačke oslonca.

Najozbiljniji problemi bili su vezani za rad institucija. Interesantno je da su neke inače rigidne institucije bile prava podrška radu SOS-a. Ubrzo po otvaranju SOS-a izdvojila se jedna opasna kategorija nasilnika.

U grupi muškaraca koji profesionalno nose oružje bilo je procentualno najviše nasilnika i najviše ugrožavajućih pretnji. Ali, ako se pratila hijerarhija brzo su se uklanjale opasnosti.

Iznad svakog oficira JNA, policajca bio je njegov šef. Ako prvi u hijerarhijskom nizu nije reagovao, drugi je već stvar uzimao za ozbiljno. Nasilnici su prihvatali naredbe po rangu viših. Pravile smo crne i bele spiskove policajaca i njihovih reagovanja.

Sećam se jednog policajca iz Zemuna koji je uvek adekvatno reagovao. Bio je na vrhu naše top bele liste, dok se jednog dana nije javila njegova žena. Moralo se računati da su među onima na koje se moramo oslanjati, takođe, nasilnici.

Najteže je išlo sa centrima za socijalni rad. Shvatile smo da na razgovore moramo ići u grupi, da se moramo predstavljati našim zvučnim titulama i ne dozvoliti im da nas izbace pre no što im ukažemo na greške koje su počinili u konkretnom slučaju.

Ponekad su to bila višegodišnja nadmetanja. U Centru za socijalni rad Savskog venca bili su locirani predmeti naših najugroženijih žena koje smo sklanjale na tajnim adresama.

Sve žene su bile prijavljene na Tiršovu 5A u prostoru Autonomnog ženskog centra. Službenik Centra je nakon dve godine odugovlačenja doneo sasvim podržavajuće odluke ženama i njihovoj deci, ali je istovremeno posavetovao trojicu nasilnika koje je međusobno upoznao da iz formalnih razloga mogu oboriti rešenja jer adrese prebivališta žena nisu tačne.

To je prevršilo svaku meru. Književnica LJiljana Habjanović Đurović je pozvala ministarku za socijalni rad Dušanku Lukić Havelka i mene na ručak u svoju kuću. Tokom ručka potanko sam iznela problem.

Gospođa Lukić je sve razumela.

Pozvala me je na sastanak direktora centara za socijalni rad da iznesem problem. Na samom početku skupa jedan od zamenika direktora je pitao da li će morati da slušaju ekspozee svake babe kojoj padne na pamet da dođe. Dušanka je sasvim smireno rekla da verovatno neće morati ali da moj ekspoze treba da čuju. Pravilo je sinhronizovanom ženskom akcijom promenjeno.

Dobre stare ženske strategije su funkcionisale. Sve tri žene su, uprkos muške ujdurme, u rukama imale rešenja koja su štitila njihova prava. Naravno da nisu bile zaštićene. Jednoj od njih muž je bio policijski doušnik.

Činilo se da sa njim nećemo izaći na kraj. Onda su se naše sjajne pravnice Dragana Marković i Mirjana Vagner dosetile da policija ima službu inspekcijskog nadzora rada policije. Nas pedesetak se uputilo u MUP.

Nasilnik je završio u zatvoru gde mu je i bilo mesto. Nažalost vratio se posle dve godine i nastavio po starom. Polako ali sigurno smo shvatale da je muško nasilje duboko ukorenjeno i da svaki dan bez nasilja za neke žene predstavlja praznik.

Javljale su se žene iz drugih gradova, želele su SOS telefon u svom gradu. Razmilele smo se po Srbiji i okolnim republikama. U Nišu su profesorke univerziteta Slobodanka Vilić i Nevenka Petrušić organizovale prvu instruktažu. Sledili su ih Kraljevo, Leskovac, Vlasotince, Novi Sad, Skoplje, Pljevlja, Podgorica, Nikšić, Tivat…

Ratovi su nas učvrstili u uverenju da se sve društvene nedaće lome na leđima žena. Nakon dodatka TV dnevniku telefon nije prestajao da zvoni. Žene su bile krive i za zločine u ratu, na njima je bilo najlakše istresati bes, bespomoćnost. Pristizale su žene žrtve ratnih silovanja.

Bilo je tako malo literature a problemi su bili više nego strašni. Jelka Kljajić Imširović je prevela knjigu Helke Sander i Barbare Jor: Oslobodilac i oslobođena.

Čekala su nas teška i ozbiljna suočavanja na strašnim ratnim zločinima, sa neopisivom ženskom patnjom. Mnoge od žena silovanih i diskriminisanih u ratu su zahvaljujući našim beleškama dobile azil i zasnovale novi život u Americi, Australiji, Nemačkoj…

Trebalo je menjati zakone. U ovoj zemlji se ništa ozbiljno ne može učiniti bez politike. Gordana Marjanović je kao ovlašćena poslanica podnela prve ženske amandmane na Ustav Republike Srbije.

Tražile smo osnivanje Ministarstva za žene, inkriminisanje delikta silovanja u braku. I danas pamtim taj zluradi smeh poslanika. Naše amandmane su podnosili Vojislav Koštunica, Žarko Korać, Vesna Pešić. Svi zahtevi su u godinama koje su usledile prihvaćeni. Trebalo je izdržati bahaćenje balkanskih patrijarhalaca. Pomogao je proces pridruživanja EU. Ono što smo zahtevale bili su i uslovi za ulazak u EU i što je najvažnije nije dolazilo spolja već su bili unutrašnji dugo osporavani zahtevi feminiskinja.

Raznovrsne aktivnosti SOS-a su umnožavale broj ženskih inicijativa. Zvale smo taj proces „bespolno razmnožavanje“. Iz SOS-a su nikli Ženski parlament, Beogradski ženski lobi, Žene u crnom, Autonomni ženski centar, Inces trauma centar…

Šta sam napisala na početku teksta „mala grupa žena“: Lepa Mlađenović, Vera Litričin, Sonja Drljević, Staša Zajović, Mira Litričin, Kaća Jeremić, Sanja Milojević, Lina Vušković, Jasna Borovnjak, Ivana Ristić, Nadežda Radović. Ozbiljne društvene promene počinju okupljanjem i razmišljanjem male grupe.

Autorka je dugogodišnja aktivistkinja Ženskog pokreta