Osnažene pozicije Katalonije u pregovorima sa Madridom

A, povrh svega, imale su dovoljno sreće da ostvare, uz svesrdnu podršku medija, večito “gladnih senzacija”, svoj neproklamovani, ali podjednako željeni cilj da predstave špansku državu kao neosetljivu i represivnu mašinu, spremnu da silom uguši opravdane ambicije građana Katalonije. Kao posledica toga, nacionalisti su dobili demokratski izgovor da jednostrano proglase nezavisnost, a i stekli su još veće saosećanje naroda za ono za šta se zalažu.

Ukoliko svemu tome dodamo podatak da je Zakon o referendumu u Kataloniji, usvojen početkom septembra, ukazao na najdirektniji mogući način da postoji potreba da se i u praksi sprovede nezavisnost Katalonije ako na referendumu broj glasova “za” premaši broj glasova “ne”, možemo da pretpostavimo da je pitanje dana kada će se predsednik te pokrajine Pućdemon pojaviti na balkonu zgrade na Trgu svetog Jakova da proglasi nezavisnost republike Katalonije. Ali, nisam siguran da je takav scenario realan.

Prvo, Vlada Katalonije svesna je činjenice u kojoj meri su “naduvani” podaci o izlaznosti i glasovi za nezavisnost – zvanično, glasalo je nešto malo više od dva miliona ljudi. U suštini, jedino katalonske vlasti znaju istinu, s obzirom da je prebrojavanje glasova sprovedeno u potpunoj tajnosti, bez kontrole nezavisnih organa, ili međunarodnog nadzora, a nije postojala ni sudska provera. Imajući u vidu dobro poznatu tendenciju da se bez imalo srama preuveličavaju podaci o masovnosti uličnih demonstracija u navedenoj pokrajini, ne treba isključiti mogućnost da je ukupan broj glasova za nezavisnost zapravo mnogo manji od objavljenih, što bi se, uzgred govoreći, podudarilo sa stalnim padom podrške ideji o nezavisnosti, kako su pokazala sva nedavno sprovedena istraživanja javnog mnjenja.

Drugo, Pućdemon je u više navrata u proteklih nekoliko dana iskazao spremnost da ponovo pregovara sa Madridom, tumačeći rezultat referenduma isključivo kao odraz prava Katalonaca na samoupravu. U stvari, on je već propustio savršenu priliku da jednostrano proglasi nezavisnost u nedelju uveče, kada su obelodanjeni izborni rezultati, dok se obraćao oduševljenoj masi na Trgu Katalunja. Dva dana kasnije, u utorak, trebalo je da bude održan sastanak na kojem bi svečano bilo objavljeno da je “narod dao mandat Vladi za nezavisnost”.

Ali, predsednik Pućdemon, koji nikada nije uživao veliku popularnost naroda, zapravo je potvrdio snagu španske države i i njenu odlučnost da spreči otcepljenje Katalonije. Mada se većina poznavalaca prilika već usredsredila na rastuću koheziju i radikalizaciju nacionalističkog tabora, mora se obratiti pažnja i na činjenicu da je Madrid u znatno snažnijoj poziciji nego što je bio slučaj ranije. S jedne strane, Vlada je uspela da osigura podršku “ustavotvornih snaga” – Narodne partije, Građana i, nerado, socijalista, čime je utišan strah vlasti da neće biti u poziciji da aktiviraju član 155 španskog Ustava, koji podrazumeva delimično poništavanje autonomije Katalonije, dok se okolnosti ne izmene. S druge strane, Vlada je osnažila operativne sposobnosti u Kataloniji, masovnim raspoređivanjem policijskih snaga.

Što je još značajnije, Madrid je uspeo da pridobije podršku građana za zauzimanje znatno čvršćeg stava prema separatistima, što se jasno vidi u svim delovima Španije, kao i u samoj Kataloniji. Postoji još jedan podatak koji ne bi trebalo potceniti. Iako je dobro znan kapacitet nacionalističkih partija da privuku birače, u proteklih nekoliko nedelja pojavio se novi faktor u katalonskoj politici, koji je više decenija bio gotovo neprimetan – Katalonci koji se protive nacionalizmu počeli su da dižu glas, čime je otvoren prostor za ostvarivanje scenarija koji podrazumeva podele i neizvesnosti.

Najzad, nema nikakve sumnje da španska vlada, parlament i sudovi, koji od prvog dana osporavaju zakonitost referenduma, neće uvažiti rezultate, priznati nezavisnost Katalonije, niti će sedeti skrštenih ruku. Isti stav zauzeće i vlade evropskih država. Čim se smiri potres izazvan tenzijama koje su se dogodile na ulicama Barselone prošle nedelje i, svakako, predstavljale “dodatnu bocu kiseonika” za zagovornike nezavisnosti, evropski lideri će uzeti u obzir činjenicu da nezavisnost i dalje ne podržava većina Katalonaca, sagledati posledice koje bi za njih i “evropski projekat” imao raspad važne članice EU, i potvrditi da podržavaju teritorijalni integritet Španije.

Stoga, najsigurnija prognoza glasi da će katalonske vlasti pokušati da još jednom “kupe vreme” i iznova započnu pregovore sa centralnom vladom, ovoga puta delujući sa osnažene pozicije. Ali, problem je što drugi igrač u tom “nadmetanju” suviše dobro zna koje karte oni imaju, a i umoran je od tolikog kockanja.

Autor je profesor Ustavnog prava na Univerzitetu u Valensiji i član Borda Instituta za javnu politiku iz Beograda