Osnovac za ponos

Možda to na prvi pogled i ne izgleda dovoljno važno da bi zaslužilo novinski prostor, ali se život ovog petnaestogodišnjaka umnogome razlikuje od života njegovih vršnjaka u gradovima. Stanojevići, naime, žive u Boljetinu, selu koje je dva kilometra udaljeno od Đerdapske magistrale. Svakoga dana Miloš provede oko sat vremena u autobusu prelazeći 17 kilometara koliko deli njegovo selo od Donjeg Milanovca u kome ide u osnovnu školu.

– Biti đak putnik, putovati autobusom u školu nije tako strašno, mada se gubi vreme koje bih možda mogao da upotrebim i korisnije, za druženje na primer. To mi najviše smeta u danima kada imam treninge, pa onda dva puta u toku dana putujem u Milanovac – priča nam Miloš, objašnjavajući da u danima kada ide na treninge odbojke, kada dođe kući iz škole ima tek toliko vremena da nešto pojede i već mora ponovo u autobus.

O svojoj školi „Vuk Karadžić“ u Donjem Milanovcu ima samo reči hvale. O nastavnicima takođe. I još kaže da su njemu najzanimljiviji geografija, hemija i srpski jezik, posebno gramatika. Miloš navodi da ga krajem januara čeka Eksperimanija, takmičenje osnovaca majdanpečke opštine za koje zajedno sa nastavnicom hemije priprema eksperiment.

„Pater familijas“ Stanojevića, Mikica, iz punog srca priča o Ani, nekadašnjem đaku generacije škole „Vuk Karadžić“, sada dobrom učeniku srednje farmaceutske škole u Požarevcu, i o Milošu kome ništa nije teško – ni da vredno uči, ni da trenira, ni da radi u kući. Žao mu je, međutim, što su njegova, kao i druga seoska deca ipak uskraćena za neke prednosti života u velikom gradu.

Miloš još uvek ne zna „šta će biti kad poraste“, iako se vreme za izbor srednje škole približava. Ono u šta je siguran jeste da je srednja škola samo jedna od stanica njegovog školovanja i da će steći fakultetsko obrazovanje. Cilj koji je sebi postavio, s obzirom da je dete za primer, kako navodi pomoćnik direktora OŠ „Vuk Karadžić“ Božidar Stamenković , Milošu uopšte nije dalek. Posebno zbog toga što u svemu što radi ima podršku porodice.

Dva računara, nigde interneta

– Imamo dva računara u kući, ali nema internet veze. Mi živimo u selu koje nema nijedan fiksni telefon, pa nema ni interneta. Nema ni neke organizovane zabave za mlađe generacije, jedino kada se oni sami na neki način organizuju. Na drugoj strani, život u selu ima i svoje prednosti – mirniji život, kućni ljubimci. Moj Miloš je imao priliku da sa mnom ide u lov, sam ide na pecanje, što njegovi gradski vršnjaci, čini mi se, ne rade – kaže tata Mikica.