Osobe sa invaliditetom koje su oblikovale svet

Svakako, nisu samo oni koji su stigli na stranice enciklopedija jedini. Ima ih mnogo. Susrećemo se sa njima na društvenim mrežama, u medijima, prodavnici i na ulici. U najvećem broju slučajeva oni su tihi heroji.

Kada bismo zamislili jedan muzej u kom bi bila izložena dela umetnika koja su stvarala sa određenim poteškoćama, u toj postavci sigurno bi se našle i slike čuvene Fride Kalo. Meksička umetnica počela je da slika nakon saobraćajne nezgode koju je doživela sa 18 godina. Veći deo života provela je u invalidskim kolicima, što je ni na trenutak nije sprečilo da postane jedna od najznačajnijih slikarki 20. veka.

Odmah pored nje svoje mesto sigurno bi pronašao i Mikelanđelo, koji je stvarao umetnička dela čak i kada je imao ograničenu funkciju i pokretljivost šaka i stopala. Nastavio je da koristi čekić i četkice sve do 89. godine.

Već u sledećoj prostoriji tu bi bila smeštena dela i Franciska Goje, čiji portreti su vanvremenski. Patio je od neuroloških problema koji su sa sobom, između ostalog, doneli i gubitak sluha, probleme sa vidom, pa čak i probleme pokretljivosti desne ruke.

Njegove ranije slike bile su realnije, ali kako je bolest napredovala, njegova umetnost postajala je dramatičnija i maštovitija. Svakako, mogao bi da posluži kao primer da bolest ne mora da ograniči sposobnosti, već samo da ih transformiše.

Druga polovina 19. veka donela je Anrija Matisa, koji je nakon operacije kancera umetnička dela stvarao iz invalidskih kolica. Nije dozvolio da mu bolest ubije duh, te je poslednjih 14 godina života nazvao svojim drugim životom.

Ne smemo zaboraviti ni naše ljude koji svakodnevno daju značajan pečat umetničkom životu. Među njima bi se svakako mogao naći Gruja Staničkov, koga usporen razvoj govora i komunikacije nije sprečio da na pragu treće decenije iza sebe ima već dve samostalne izložbe.

Njegovog kolegu, Vladimira Magdelinića, gubitak sluha u ranoj fazi života usmerio je na slikarstvo, gde je ostvario zavidne uspehe.

Ako bismo na trenutak pored muzeja zamislili pozorište ili bioskop, tu bismo pronašli izvrsne glumce i reditelje, predstave i filmove. Među glumicama tu bi bila jedna Sara Bernar, koja je osvajala pozornice i filmska platna širom Evrope i Amerike.

Nakon povrede na sceni i usled komplikacija ostala je bez noge. Nekoliko meseci je koristila kolica, a onda je nastavila karijeru i to bez proteze. Iako se nije kretala na sceni, to je nije sprečavalo da doživljava ovacije publike.

Rame uz rame sa njom mogla bi se naći i Neda Gligić, koja se nakon oporavka od moždanog udara, koji je doživela sa samo 17 godina, pridružuje amaterskom pozorištu „Branislav Nušić“ iz Šida. Do sada je osvojila brojne prestižne nagrade na festivalima širom Srbije i van, a veliki deo vremena posvećuje i humanitarnom radu.

Režiju filma u takvom bioskopu potpisao bi Stiven Spilberg, trostruki dobitnik Oskara i jedan od najuspešnijih filmskih reditelja.

U detinjstvu je bio maltretiran, kroz školovanje se jedva provlačio, da bi tek u 60. godini saznao da ima disleksiju. Verovatno bi glavnu ulogu igrao Kristofer Riv, glumac poznat po ulozi „Supermena“, koji je krajem prošlog veka pao sa konja i postao tetraplegičar, a ostatak života proveo u kolicima kao borac za prava osoba sa invaliditetom.

Zasigurno je i da bi čuveni glumac koji je udahnuo život Hariju Poteru jednom od omiljenih čarobnjaka iz sveta knjiga, imao primećenu ulogu u jednom takvom ostvarenju. Danijel Redklif pati od dispraksije, neurološkog problema koji narušava organizaciju pokreta, ali ga to ni na trenutak nije sprečilo da bude deo svetskog fenomena i Hari Poter franšize.

Ukoliko nastavimo da šetamo jednim, kulturno bogatim, trgom, kada prođemo muzej, pozorište i bioskop, naišli bismo i na koncertnu salu, a odatle bi dopirali zvuci i glasovi svetskih poznatih muzičara i izvođača.

Verovatno je prva osoba sa invaliditetom sa čijim delima smo se susreli bio upravo Ludvig van Betoven. Sa trideset godina je prvi put počeo da se suočava sa oslabljenim sluhom, a nakon što ga je u potpunosti izgubio, nastavio je da diriguje, komponuje i svira.

Možda bi iz te sale dopirali zvuci čuvenog italijanskog tenora, Andree Bočelija, koji puni dvorane širom sveta. Bočeli je rođen sa slabim vidom, koji potpuno gubi u 12. godini života nakon udarca loptom u glavu.

Odmah nakon njega, na scenu bi možda nastupio i Rej Čarls, začetnih soul muzike, pevač, kompozitor, tekstopisac i sve što jedan muzičar jeste. I njega prati slična priča kao i Bočelija. U petoj godini je počeo da gubi vid, a već u sedmoj je bio potpuno slep.

Našao bi se tu sigurno i Stivi Vonder, koji je od rođenja slep, ali i još jedan u nizu primera borbenih i talentovanih individua.

Ništa manje vredna, Jovana Lazić čekala bi svoj red pred publikom te zamišljene koncertne dvorane. Na prelazu između druge i treće godine života dijagnostikovan joj je autizam.

Međutim, od 2009. godine kada biva jedan od izvođača u okviru projekta „Vilinska pesma“, koji je izdao PGP RTS, pa sve dosad, nastupala je na brojnim festivalima, a bila je i deo prvog inkluzivnog mjuzikla ‘Čarobno putovanje’, brišući sve prepreke i granice koje joj je život postavio.

Iza koncertne dvorane bila bi i biblioteka, a u njoj dela jednog Vuka Karadžića, svako napisano na pismu koje nam je ostavio.

Odmah do Vuka, našla bi se dela Horhea Luisa Borhesa, koji je oslepeo usled genetskog poremećaja u 55. godini života.

Nikada nije naučio Brajevu azbuku, tako da ostatak života nije mogao da čita. Ipak, nastavio je da piše. Borhes je pustio da ga slepilo inspiriše, često komentarišući ironiju gubitka vida u momentu kada je direktor Nacionalne biblioteke.

Ako ste gledali film „Ronilačko zvono i leptir“, već znate Baubijevu neverovatnu priču.

Žan Dominik Baubi je bio urednik francuskog ELLE-a, istaknuti novinar i suprug i otac dvoje dece kada je, u 43. godini života, doživeo masovni moždani udar. Probudio se 20 dana kasnije potpuno nem. Mogao je samo da trepće levim kapkom.

Iako uma potpuno netaknutog, većina tela mu je bila paralizovana. Uprkos svom lošem stanju, Baubi je napisao memoare „Ronilačko zvono i leptir“ trepćući kad god bi osoba koja polako izgovara abecedu stigla do slova koje je tražio.

Knjiga je objavljena 1997. godine, a Baubi je tragično umro samo tri dana nakon toga, mada ne pre nego što nam je pružio trajni portret izdržljivosti.