Osovina otpora i iščekivanje novog sukoba

Četiri paralelna toka događaja stvaraju novi odnos snaga na tromeđi istočnog Mediterana, Crvenog mora i Persijskog zaliva, a onda dalje na jugu, sve do arapsko – afričke razdelnice.

Najupečatljiviji događaj na kome se zasniva ovakav optimizam svakako je potpuni poraz Islamske države u Siriji. Pored ovoga, na budućnost regiona, presudno će uticati stabilizacija prilika i Asadove vlasti u Siriji, koja se očekuje u drugoj polovini ove godine.

Zalivske zemlje koje su pomagale pobunjenike, postepeno uspostavljaju odnose sa Damaskom. SAD će verovatno uspeti da u koordinaciji sa Rusijom, rasporede svoj uticaj u privlačne delove zemlje.

Drugi faktor je verovatno opadanje izbegličke krize. Očekuje se da će se oko tri miliona Sirijaca iz obližnjih zemalja vratiti u Siriju, ali da će 10 miliona ostati u zemljama u kojima su se već naselili.

Treći momenat je da i Irak, uprkos velikim unutrašnjim napetostima i korupcionaškim skandalima, postiže neki vrstu unutrašnje stabilnosti, što daje značajne ekonomske mogućnosti istočnom Mediteranu, jer je Irak gusto naseljena zemlja sa potencijalnim visokim prihodima. To bi automatski trebalo da utiče na rast jordanske i libanske ekonomije, dajući doprinos i kolosalnoj obnovi koja se očekuje u Siriji.

Na kraju, postoji snažno uverenje, posebno u Vašingtonu, da može da se postigne sporazum između Izraelaca i Palestinaca. Niko ne smatra da će taj sporazum okončati vekovni sukob, ali procenjuje se da bi obe strane mogle da prihvate sporazum koji bi mogao da odoli vremenu u doglednoj budućnosti, tako što bi poboljšao ekonomske uslove na obe strane.

Egipatski analitičar Ahmed Eleiba smatra da će se ravnoteža snaga na Bliskom istoku u sledećoj fazi rasporediti tako da će Turska i SAD biti na gubitničkoj strani. U Damasku je 18. marta održan trojni sastanak vojnih vrhova Sirije, Iraka i Irana. Sastanak je okončan snažnom reafirmacijom suvereniteta Sirije na celoj teritoriji.

Zvanično iračko prisustvo je presedan, iako je bilo predvidljivo, imajući u vidu tesnu iransko-iračku saradnju i bezbednosnu koordinaciju između Bagdada i Damaska od 2014. kada je Islamska država prešla granicu između ove dve države.

Ahmed Eleiba smatra da na nivou regionalnog i međunarodnog odnosa snaga na Bliskom istoku, ovaj trojni savez deluje u korist Rusije koja je sada dobila Irak kao novog saveznika, koji postaje sve bliži Moskvi, na isti način koliko se udaljava od SAD. Vašington je odgovorio sankcijama protiv dela iranskih, mahom šiitskih jedinica, poznatih kao Al Hašd Al Šabi.

Konsolidacije „trojnog saveza“ koji je Hatami nazvao „osovinom otpora“, jača iransko prisustvo u Siriji i uvećava šanse za njegov regionalni plan u „post ID“ periodu. Nakon eliminisanja poslednjeg džepa Islamske države u Al Baguzu, ostalo je otvoreno pitanje Idliba koji je u turskoj nadležnosti.

Ugovor o demilitarizaciji daleko je od ispunjenja obaveza koje su strane preuzele na sebe. Američki predsednik je objavio da ipak želi da zadrži deo američkih snaga u Iraku kako bi one motrile na Iran, što je dovelo do snažnih protesta u Iraku.

Rusija će imati koristi od uključivanja Iraka među saveznike na više nivoa. Prva poseta iračkog ministra spoljnih poslova bila je Moskva. Već je poznato da je Irak povećao nabavke naoružanja iz Rusije do nivoa bez presedana u poslednje četiri godine.

Na drugoj strani, Rusija se kontinuirano suočava sa turskim izazovom u Siriji, što je dovelo do nedavne posete ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua Damasku, samo dan nakon trojnog sastanka sirijskih, iranskih i iračkih komandanata. Glavna tema njegovog razgovora sa Asadom bila je situacija u Idlibu.

U ovoj severoistočnoj provinciji, čini se, da Turskoj ističe vreme. Idlib je pod kontrolom islamističkih i džihadističkih grupa, među kojima dominira Al Džabat al Nusra, uz voljnu i nevoljnu tursku blagonaklonost. To je sada poslednje područje na kojem nije obnovljena kontrola sirijskih oružanih snaga. Na trojnom sastanku u Damasku, sirijski zvaničnici jasno su poručili da je njihovo strpljenje na kraju.

Rusija u tome podržava Siriju, tvrdeći da to stanje ne može da se beskonačno produžava. Turska na drugoj strani ima koristi od sirijskog, iranskog i iračkog stava u regionu istočno od Eufrata, koji je pod kontrolom kurdskih snaga.

Ona može da koristi Idlib kao žeton kako bi dobila kontrolu na 30 kilometara „sigurne zone“ na sirijskoj strani granice s Turskom na severu Sirije. Verovatno je da će se tako i dogoditi, jer samo na taj način ne unose se kontroverze u savezništva koja mogu da se pokažu višestruko korisna za sve.

Ministar odbrane Sirije Ajub izričit je u stavu da u Siriji mogu da postoje samo jedne oružane snage, a to su sirijske odbrambene snage i da će se prema kurdskim snagama, iza koji stoje Amerikanci, da se postave na dva načina: nacionalnim pomirenjem ili silom.

Stvaranje trojnog saveza moglo je da se predvidi, ostaje ključno pitanje kako će on oblikovati na terenu u bezbednosnim aranžmanima Sirije i Iraka, posebno kada Irak preoblikuje svoje odnose sa SAD. Vašington se suočava sa novom situacijom, kada je jačanje iranskog uticaja definitivno potvrđeno, a Rusija ima sve više karata u rukama s kojima može da igra u regionu.

Jedan od verovatnih poteza može da bude promena odluke o povlačenju trupa iz Sirije kao što je to učinjeno u Iraku. Situacija u Iraku, gde je većina stanovništva protiv američkog prisustva, dodaje još jednu dimenziju koja komplikuje ova pitanja. Posledice za arapski region u celini su značajne.

Krećući se dalje ka jugu, ka persijskim vodama i Crvenom moru, zapaža se sličan trend koji važi za istočni Mediteran i njegovo sirijsko- iračko – iransko zaleđe. Procenjuje se da uticaj Rusije raste u državama Persijskoj zaliva, Crvenog mora i da se proteže na Rog Afrike.

Sva četiri procesa mogu da se učine kao pozitivni znaci koji bi nadoknadili političke gubitke prethodne decenije i doveli do regionalne stabilnosti. Ipak, ne mora da bude tako. Postoje snažni procesi koji nagoveštavaju stratešku konfiguraciju koja vodi u dalju destabilizaciju i nove konfrontacije u regionu.

Najvažniji od njih, pored dolazeće stabilizacije u Siriji, jeste snažno iransko vojno i političko prisustvo u zemlji. Zajedno sa snažnim pokretom Hezbolah, koji je najsnažnija, najbogatija i najorganizovanija politička snaga u Libanu, Iran praktično silazi na obale Mediterana, što je upravo trebalo da bude sprečeno Suni-koalicijom, podržanom od zapadnim zemalja i Izraelom. Neka vrsta obnovljene Persijske imperije koja se proteže od Avganistana do Mediterana, praktično je time već stvorena.

Iran se pojavljuje u istočnim Mediteranu s namerom da u njemu i ostane. Strateški, ispravno je da se ekspanzija u regionu posmatra kao jačanje pozicija u sukobu sa Izraelom i Saudijskom Arabijom. Postoje za to istorijski, pa i teološki razlozi. Šiitski verski lideri smatraju svoju ekspanziju na istočnom Mediteranu kao povratak na jedno od svojih ključnih područja, gde je šiitski islam imao uvek značajno uporište koje je oblikovalo šiitsku misao.

Iransko prisustvo na Mediteranu neprihvatljivo je, pre svih, za Izrael. Izraelsko vojno i bezbednosno rukovodstvo verovatno neće prihvatiti snažan Iran na svojim granicama. Egipatski analitičari, poput Tareka Osmana, procenjuje da će „Izrael da čeka, odmerava i proračunava, ali da će na kraju pokušati da promeni realnost“.

Na izraelskoj strani već je sačinjena strateška kalkulacija da samo Izrael želi i može da zaustavi Iran. Iran okružuje Izrael i razmešta svoje rakete i snage kako bi ostvario hegemoniju na Bliskom istoku.

Direktor jerusalimskog Instituta za strateške studije, Efrain Inbar, tvrdi da se nuklearne ambicije ne mogu zaustaviti međunarodnim dogovorom. Nuklearna bomba je najbolja garancija opstanka vlasti i ostvarenja hegemonije u regionu i zato se nje niko neće odreći. „Jedini put je brutalna sila, dodajući novu dimenziju rata vođenog protiv Irana.

To je neizbežan imperativ za Jerusalim“, zaključio je Inbar još u oktobru prošle godine.

U trenutku konfrontacije, Iran neće biti ni sam, niti spreman na povlačenje. Ključni ishod sedmogodišnjeg rata u Siriji je tesna saradnja između Asadovih snaga, Hezbolaha i Irana koja se pretvorila u snažnu saradnju na ujedinjenom frontu. Rezultat toga biće da će se izraelski pokušaji da oslabe prisustvo Irana na istočnom Mediteranu suočiti sa otporom ova tri činioca.

Taj sukob biće veoma brutalan, veoma skup za civilno stanovništvo i razoran za infrastrukturu. Zbog toga je ovaj sukob dugo izbegavan. Ali to ne znači da nije neizbežan, zaključuje Osman.