Ostaci knjige

Nevelika knjiga, napisana u jednom dahu, pošto je Kejns, razočaran onim što se dogodilo na Pariskoj mirovnoj konferenciji, napustio britansku delegaciju par nedelja pre potpisivanja Versajskog mirovnog ugovora.

Malo je knjiga u dvadesetom veku doživelo takav prijem i ostvarilo takav uticaj, uz odobravanje gotovo sa svih strana, naročito u Nemačkoj.

I posle sto godina, mnogi ovu knjigu smatraju remek-delom ekonomske nauke, pozivaju one koje danas donose odluke, naročito u pogledu državnih dugova, da joj se vrate, i prizivaju Kejnsovu dalekovidost i mudrost.

A popriličan deo istoriografije upravo u Kejnsovoj knjizi nalazi podlogu svoje teze da su ekonomske odredbe Versajskog mirovnog ugovora neizbežno dovele do uspona nacionalsocijalizma i, time, do Drugog svetskog rata.

Dva glavne teme knjige svode se na dva pitanja: koliki je iznos ratne štete koju je načinila Nemačka i kolika je nemačka sposobnost plaćanja reparacija kojima bi se ta šteta nadoknadila?

Nesporno je da su učesnici konferencije napustili načelo opšteg obeštećenja, da poraženi plaća pobedniku celokupne troškove vođenja rata, i da je primenjeno načelo naknade štete isključivao civilima i njihovoj imovini – krupna promena u odnosu na prethodne mirovne ugovore.

Problem, međutim, nastaje kada se dođe do pitanja šta sve spada u tu štetu i na koji je način proceniti.

U toku same konferencije zemlje pobednice, one čiji su stanovnici pretrpeli štetu, budući da se Veliki rat nije vodio na teritoriji Nemačke, a još uvek niko nije znao šta znači tepih bombardovanje, iznosili su različite brojke, prihvativši pijačni pristup u kome će se cenkanjem doći do iznosa koji je prihvatljiv makar za domaće biračko telo.

Zaista, za sistematsko procenjivanje ratne štete jednostavno nije bilo vremena.

Kejns u svojoj knjizi ismeva te pokušaje, ali se i sam uključuje u pijačni pristup i uz površnu kalkulaciju, bez zalaska u suštinu, ratnu štetu koju je Nemačka načinila procenjuje na 10 milijardi dolara.

Ostaje nejasno kojim je metodom Kejns došao do ovog iznosa.

Možda tako što je smatrao da je dovoljno da se inicijalni saveznički zahtev (Kejns ga procenjuje na 40 milijardi dolara) svede na četvrtinu.

Problem sa ovim pristupom stvorila je sama nemačka delegacija, ponudivši da njihova zemlja plati 25 milijardi dolara reparacija – neprijatna činjenica za Kejnsa.

Bilo kako bilo, u Kejnsovoj knjizi nema ni pokušaja objektivne i na jedinstvenoj metodologiji urađene analize iznosa ratne štete.

Druga bitna poenta knjige je da iznos koji saveznici potražuju, Nemačka ne može da plati – nemačka sposobnost plaćanja reparacija je manja od savezničkog zahteva.

I, gle čuda, Kejns u knjizi, kalkulacijom koja bi danas izazvala podsmeh na seminarima makroekonomije na redovnim studijama, dolazi do iznosa koji Nemačka može da plati koji je, sasvim neočekivano, upravo jednak njegovoj proceni iznosa ratne štete od 10 milijardi – bilans je u ravnoteži.

Naravno, sto godina kasnije, uz napredak ekonomske nauke i teorije državnog duga, jasno je da ključno pitanje nije bilo koliko je Nemačka mogla da platu (na osnovu rezultata analize održivosti njenog duga, čega nema u Kejnsovoj knjizi), nego koliko je Nemačka bila spremna da plati.

Imajući u vidu atmosferu koja je u toj zemlji stvorena posle Velikog rata, uz ubeđenje da Nemačka nije izgubila u ratu i da je prevarena u mirovnim pregovorima, spremnost za plaćanje bila je ravna nuli. Samo su sankcije (poput okupacije Rura, koja je usledila) uslovile određeni nivo te spremnosti.

Epilog ove knjige je zanimljiv. Malo više od godina dana posle njenog objavljivanja, Reparaciona komisija je definisala iznos ratne štete koju Nemačka treba da plati – efektivno 12,5 milijardi dolara, samo malo iznad iznosa koji je Kejns zagovarao u svojoj knjizi. I time se dolazi do prave prirode Kejnsove knjige.

Ona nije nikakav akademski doprinos, već isključivo knjiga koja se bavi zastupanjem, advocacy na modernom srpskom, jedne ideje, odnosno interesa jedne stane. Shodno tome, ako neko danas tu knjigu želi da slavi, to može da učini jedino kao pohvalu izuzetnoj delotvornosti u zastupanju nemačkih interesa posle Velikog rata.

A što se Kejnsove mudrosti tiče, treba pohvaliti mudro vođenu strategiju koja je dala željeni rezultat: umanjenje nemačkog državnog duga na osnovu reparacija.

Zbog čega se Kejns prihvatio takve uloge?

Tomovi i tomovi su napisani o složenoj Kejnsovoj ličnosti, a jednoznačnog odgovora nije bilo.

Neće ga, naravno, dati ni ovaj tekst. Može se, međutim, povući paralela sa Išigurovim likom Lordom Darlingtonom – „Ostaci dana“ – uglednim, i časnim čovekom vrline, koji je iskreno smatrao da je Nemačka nepravedno tretirana posle Velikog rata. Za razliku od prokazanog Lorda Darlingtona, zvezda Lorda Kejnsa za mnoge još uvek sija.

Autor je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu