Ostale samo požutele fotografije

U centru Leskovca, u najprometnijoj ulici, na Širokoj čaršiji, znatiželjnik neizostavno zastaje pred jednom nevelikom radnjom u čijem izlogu su požutele fotografije starog Leskovca, ali i one iz novije istorije. Na istom mestu, jedan pored drugog, našle su su se fotografije Josipa Broza Tita, Draže Mihailovića, Slobodana Miloševića i dr Zorana Đinđića.
– Samo na prvi pogled ovaj ram života zbuni ponekog. Svi ili gotovo svi, posmatraju slike starog Leskovca, neponovljivi trenutak istorije grada na Veternici. Neko kroz uzdah komentariše, drugi odmahnu rukama, a ima i onih koji izuste, šta im je sve ovo trebalo – veli u Slobodan Nikolić Dane, koji kaže da je godinama „direktor bez vlasti“ u DP „Fotoservis“.

Sudski nalog

Nedavno je Opštinski sud u Leskovcu prihvatio tužbu JKP „Dom“, kome lokal u kojem je „Fotoservis“ pripada, da pod prinudom iseljenja DP „Fotoservis’’ mora da namiri dugove za višedecenijsko korišćenje objekta i da se iseli za mesec dana.

– Žalili smo se i na tu, kao i na mnoge druge odluke, ali je izgleda došao kraj našoj firmi – kažu Slobodan Nikolić Dane i Velimir Trajković.

Upravo su ti fotosi starog Leskovca i ljudi koji su obeležili istoriju povod za razgovor sa Slobodanom Nikolićem i Velimirom Trajkovićem, koji su, a mole da neizostavno zapišemo i Ljubinku Filipović, preostali deo nekada moćnog DP „Fotoservis“ u čijoj su radionici nastajale najpoznatije fotografije grada na Veternici, koje su kasnije objavljivane u gotovo svim listovima i časopisima s prostora nekadašnje Jugoslavije, ali i u najpoznatijim svetskim časopisima.

Niko neće fotografije

– Nudili smo hiljade fotografija Leskovca koje su nastale proteklih pedesetak godina. Niko od zvaničnih institucija za to nije zainteresovan. Tek poneki znatiželjnik se raspita za neku požutelu sliku. I to je sve – kaže Nikolić, koji se priprema da posle zatvaranja firme ili rušenja objekta ode na Tržište rada i čeka – penziju. A Velimir Trajković na to dodaje da je njegovom „direktoru“ lako, jer mu je ostala još godina-dve do penzije. A šta ću ja kada treba da čekam pet-šest godina – kaže on.

– Deset godina smo bez plate, bez doprinosa za penzijsko i zdravstveno osiguranje, ali smo uvek živeli u nekoj varljivoj nadi da će nam možda neko pomoći kako bismo izašli iz ovog ćorsokaka – kaže Slobodan Nikolić, koji je u ovoj firmi od 1973. godine.
„Fotoservis“ je osnovan 1950. godine, a od 1967. sedište je u maloj, ruiniranoj zgradi kojoj preti da se namah pretvori u gomilu cigala. – U najboljim godinama naše firme bilo je zaposleno dvadeset i pet radnika. Radilo se udarnički, nekada i cele noći, bili smo četvrta firma po zaradama u našem gradu, a evo gde smo sada spali. Nemamo ni vode, ni struje. Kolektiv broji poslednje dane, a i mi, prepuni tuge, ispisujemo poslednju deonicu naših radnih biografija – vajka se Nikolić.
Velimir Trajković kaže da mu nikada nije bilo teže nego sada iako je u kolektivu od 1968. godine. – Prošle godine, u vreme Roštiljijade, slomili su nam staklo na izlogu. Obećali su da će ga promeniti, da će sve dovesti u red, ali nisu učinili. Sramota, šta bi drugo moglo da se kaže, jer nemamo para da popravimo stanje u ovom objektu, koji će, kako su nam javili, biti uskoro srušen i tu sagrađen neki poslovni centar – kaže Trajković.