Ostali samo Momirka i mobilni telefon

U Stajkovcu, srpskom selu u prizrenskoj opštini, pre tri godine nemačka organizacija ASB asfaltirala je put, izgradila 40-ak kuća za povratnike i opremila ih osnovnim instalacijama i nameštajem. Dok su radovi bili u toku povratnici su dobijali određenu sumu novca i hranu pošto su živeli u zajedničkim prostorijama. Govoreći da su se ponovo rodili pošto su posle višegodišnjeg raseljeničkog života došli u rodni kraj, zaklinjali su se da će do kraja života ostati, kako su pričali, u ovom zemaljskom raju na padinama Šar planine, gde je trenutno sve u cvetu.

NEDELJKOVIĆ: Niko me nije krivo pogledao

Momirka Nedeljković kaže da donekle razume svoje seljane zašto ne žive stalno ovde iako su im kuće obnovljene. – Razumem ja njih, jer ne mogu svi da ostanu ovde. Nemaju od čega da žive, moraju da zarade za porodice koje im često žive po drugim gradovima.

Povremeno joj, priča, dolaze prijatelji s posla iz redova albanske, bošnjačke ili turske zajednice. I ona odlazi kod njih u Prizren. – Ovo je Prizren i ovde smo mi živeli i radili zajedno. Ne zaboravlja se to preko noći. Dolaze oni kod mene i veoma su prijatni, a ja kada odem u grad svratim kod njih. Ispričamo se, prisetimo srećnih dana rada u fabrici, putovanja, odlazaka na more. Kod mene dolazi i policija i Kfor. Verovatno dolaze i noću, ja ne mogu uvek da ih vidim, ali osetim kada se kola okreću ispred kapije. Nisam obraćala pažnju na to. Nemam čega da se plašim. Niko me nije krivo pogledao, a kamoli nešto uradio – kaže jedina stanovnica Stajkovca.

U Stajkovcu, međutim, svi su zaboravili na obećanja i zaklinjanja. Zaključali su nove kuće, neki prodali imanje pored regionalnog puta Prizren – Brezovica, i vratili se u Srbiju. Svi osim jedne osobe. Momirka Nedeljković je cele jeseni i zime sama živela u selu pošto joj je suprug umro prošle godine. Ima mobilni telefon kosovske mreže i svojima je u Beogradu rekla da znaju da, ako telefon zvoni a ona se ne javlja, više nije živa. Na sreću, telefon joj je uvek za pojasom. – Sudbina je tako htela i mora da se živi. Ovde imam svoju kuću, svoju slobodu. Nisam htela nigde da idem. Cele zime sam ovde bila – kaže Nedeljkovićeva. Na pregled ide u više kilometara udaljenu Sredsku, gde ordinira lekar koji je samo jednom došao u Stajkovac. – Jednom je i doktor Blašo došao ovde da me pregleda. A kada mi treba kontrola idem peške do Sredske i natrag – kaže ona dok lomi suve grane za potpalu.
Momirka Nedeljković je godinama radila u tekstilnoj industriji „Printeks“ u 20-ak kilometara udaljenom Prizrenu i tu zaradila penziju koja joj je sada jedini izvor prihoda. Drva ima u izobilju, a u selu joj društvo pravi pas koji, kako kaže, kao neki stražar obilazi stotinjak što obnovljenih, što spaljenih ili dotrajalih kuća. Vitalna starica, koja je zašla u osmu deceniju, vodi ustaljen život. – Spremim sebi obed, odem po vodu, prošetam dvorištem. Na proleće posejem ponešto u bašti kako ne bih sve kupovala, a i da se time zanimam – kaže Momirka Nedeljković.