Ostanimo u Podgorskom dvorcu noćas

Tada je konjica zauvek poslata u istoriju, „mada je bilo strašno kako su jezdili pod vatrom topova i mitraljeza“, prisećao se Horst, nemački vojni lekar, tek jedan od posebno razvijenih i osvetljenih likova ovog romana. Jedan od pet pripovedačkih glasova koji su bili u dodiru sa Veronikom Zarnik, ženom retke lepote i osećaja za civilan i normalan život usred rata. Ona je ljubiteljka papagaja, konja i aligatora, studirala je u Berlinu i radovala se svemu životnom slušajući Betovana. Napustila je Ljubljanu i muža Lea da bi živela „u nekom srpskom mestu bogu za leđima“ sa učiteljem jahanja. Lekar Horst, naravno, ima svoju priču, kao što priče imaju i kapetan Dravske divizije Stevan Radovanović, Veronikina majka Josipina, služavka Joži i radnik na Leovom imanju, Jeranek iz Poselja. Pripovedačkim, dodajemo još jedan glas: čitalački. Šta to znači? Prirodno, nemoguće je da se i čitaoci umešaju u vreme koje je prošlo i ostalo uvošteno na platnu istorije, ali dozvoljeno im je ispisivanje privatne čitalačke istorije, odnosno da svako na svoj način priđe pripovedačkim glasovima Draga Jančara. Oni saosećaju sa kapetanom Stevanom, vide njegovo lice u napuklom ogledalu, njegov svet koji se raspao na komade. Nema više kralja, Kraljevine Jugoslavije, viteške konjice. Nema njegove Veronike… Razmišljaju o Stevanovim nedoumicama koje su grizle njegovu vojničku dušu jer „tukli smo se najpre protiv Nemaca, zajedno sa komunistima. Onda su nam komunisti udarili u leđa…“ Ratni vrtlog. A Veronika? „Šta je, Stevo, upitala me je, ne možeš da spavaš?“ Te noći sam je video, i…

Trenutak! Zastanimo da čujemo pijanistu, da očarani (po)gledamo kako njegovi prsti klize i poskakuju po klavijaturi. Ostanimo u Podgorskom dvorcu noćas, neka i nas probudi tiho jutro i blaga izmaglica koja će se vući preko travnjaka. Priseća se nemački vojni lekar Horst: „Pijanista koga su zvali Vito je nakon večere svirao Betovena… Sedeli smo u polumraku okruženi buketom poljskog cveća koje je svojim toplim bojama žarilo svuda po prostoriji, prozori su bili otvoreni, večernja hladovina mirisala je na smreke iz obližnje šume… Da u toj prostoriji nije bilo uniformi…“ Rat ne može da razbije sve ljudske snove i nikako nije prilika za popravljanje sveta, naprotiv. Rat ostaje u prošlosti kao mučionica ljudi zajedno sa svim retkim trenucima „što je život za vreme rata činilo slično životu“.

Čeka Josipina Veroniku da se vrati zajedno sa Leom i da se smeje „kao što se rado smeju svi mladi ljudi koji ne veruju da je mladost prolazna…“ Mladost, smeh, pa grozna Smrt koja razdvaja sve nas „kao što će odvojiti mene od svih koje još poznajem“. Duboko u temelju priče ostaje Josipinino pitanje gde su Veronika i njen zet Leo, vlasnik dvorca? Kuda su ih odveli? Ako ne zna Jeranek, možda zna Horst, nemački lekar (po Jeranekovoj kratkoj pameti, Horst: saradnik Gestapoa). Tuga ljudska: Jeranek u zatvoru, Veronika se obraća nemačkom vojnom lekaru Horstu, Horst se zalaže u Gestapou, Jeranek na slobodi. A bio je blizu groba… On o tome ne zna ništa, naivno misli – oslobođen je tek onako. Neće biti… Gestapo (Horst): „Velner me je gledao svojim praznim, svetlim očima“.

A šta da odgovorim? – pita se Horst. „Da sam ja kriv za njihovu smrt, jer smo zajedno slušali Betovena? Ratu je došao kraj, i u mojoj razrušenoj Nemačkoj lutaju naokolo majke koje se raspituju o nestalim osobama, i ovde sede kraj prozora i tamo sede kraj prozora… Zar stara gospođa ne zna? Koga su oni odvukli u šumu taj se nije vratio živ“. Da pripomognemo nemačkom vojnom lekaru Horstu i ponovimo njegovim rečima: Čoveka ne menjaju stvari koje je učinio, već one stvari koje nije. Kao čitalački glas, prihvatamo Horstovu misao i sami se uključujemo svojim viđenjem priče sve da se ona dopunjuje a ne kruni. Kako svoju priču započinje služavka Joži? Njen akcenat na unutrašnji doživljaj rastanka sa Veronikom i Leom (o)staje u par reči: „Došli su usred zime, kao noćni vukovi“. Kraj priče, mrak, ambis pa i neka događaji prolaze i zaboravljaju se, trag u vremenu ostaje.

Ako se složimo sa romanopiscem koji zna da je „književnost uvek prostor mašte, a tačno je da odlazak u prošlost omogućava izvesnu slobodu“, hoćemo li uspeti da povratimo Veroniku? Ne, nećemo. I od te zimske noći život ide dalje, služavka Joži tek zna da je Podgorski dvorac i dalje tamo, sada je u prostoru dvorcu muzej, i Joži ponekad unucima, devojčicama i dečaku, priča kako se lepo tamo živelo. Deca najviše vole da slušaju priču o malom aligatoru kućnom ljubimcu koga je nekada imala mlada gospođa Veronika, „a onda je u kadi ugrizao njenog gospodina“. Deca se smeju i pljeskaju ručicama. Tačno: život ide dalje („neki od nas ostaju pozadi“). A Jeranek, i njegova priča? Na njegovu sreću, nije stigao do gestapovca Valnera i do pogleda njegovih praznih očiju. Do Valnera Jeranek nije stigao, ali avet do Jeraneka jeste stigla (godinama dolazi i ispunjava mu košmarne snove, oko četiri izjutra): „A iznad mene je kružila ta velika pernata životinja… Ležao sam na leđima, kao ovca pred klanje, kao jagnje s kojeg će velika ptica početi da kida veliku parčad mesa, da ih guta i nosi svojim mladuncima… Ne mene, povikao sam, ne mene. Tamo dole leže dvoje mrtvih… tamo su ležali Veronika i Leo, njihova krvava tela. Njihovo meso je još toplo, rekao sam, uzmi njih, kidaj, jedi“. Nije dovoljno povikati, ne mene! Da li je Veronika povikala – ne mene! Mir duši Veronike Zarnik koja je u onom srpskom mestu gde „svi smrde na šljivovicu“, gajila kokoške, stigla, eto, i da nauči pesmu i da je punog srca glasno peva. Da, Veroniki je učitelj jahanja i kapetan Dravske divizije pričao o Šumadiji, njenim širokim, zelenim brežuljcima i selima sa drvenim kućama, o narodnim verovanjima i svadbama, a Veronika je uzvraćala pričom o Berlinu, gde je dve godine studirala i odakle joj prijateljice pišu o pozorištima i o bioskopima, o brodovima i jedrima na nekom jezeru. Voli taj grad, prostran je i prozračan. Život u Ljubljani joj je dosadan. Svi se znaju i međusobno se ne vole. Bili su to razgovori uoči nesreće zvane rat…

Svejedno, mnogo godina prošlo je od tada a penzionisani revolucionar Jeranek sipa sebi čašu vina u društvu sa drugovima koji sede ili hodaju po zidu – u njegovoj kući preko celog zida je slika šume i grupe partizana koja u letnje veče sedi kraj logorske vatre – sluša partizanske pesme i lepo mu je i grozno istovremeno.Lepo i grozno istovremeno. To je ono što njegov sin Janko nikada neće razumeti. To je ono što ni čitaoci, posle čitanja romana Te noći sam je video, nikada neće razumeti! Ostaje da ponavljaju, Joži i oni skupa: „Ali mrtve sahranimo, pomolimo se za njihove duše i oprostimo se. Znamo gde im je grob, zapalimo sveće“. Za Lea i Veroniku, nabeđene saradnike okupatora, koji kao da nisu sarađivali upravo sa svojim dušmanima partizanima, snabdevajućih ih odećom, hranom, propagandnim materijalom i pisaćom mašinom – to ne znaju.

Da li se to sada iz Podgorskog dvorca čuje pevanje? Šta je odgovori? Po dvorištu, već se motaju tamne siluete…