Otac i stric spasli devojčice uz pomoć mobilnog telefona

Gordana, koja ima jedanaest, a Marina četrnaest godina, svakodnevno iz podmiročkog sela Manastirica jedan deo puta do škole u obližnjem selu Podvrška prelaze pešice, do mesta zvanog Vojasa, gde ih čeka školski kombi. Ni ova zima nije u tome izuzetak, s tim da su im prošle nedelje olujni vetar i vejavica dozvolili da sa svog salaša odmaknu tek nekih 500 metara.

– Kako je mećava bivala sve jača, devojčice nisu mogle dalje. Došle su nekako do prvog žbunja, koje im je poslužilo kao zaklon. Marina je, srećom, imala kod sebe mobilni telefon, pa sam je čuo da zove u pomoć- ispričao je stric njihov Petar Stanković. On i otac su istog časa krenuli u potragu za devojčicama, krčeći put lopatama. Kada su ih pronašli, Gordana je bila u lošem stanju.

– Do prve kuće u Manastirici grejali smo ih svojim telima i dahom. Prvo smo ih uneli u toplu, a zatim u hladnu sobu, strahujući da im ne pozli još više. Čajevima i toplim napicima uspeli smo da ih povratimo od hladnoće – objašnjava Stanković.

Uz Gordanu i Marinu iz Manstirice u kojoj je zbog malog broja učenika jesenas zatvorena četvorazredna škola, u OŠ „Ljubica Jovanović Radosavljevic“‘ u Podrvškoj svakodnevno putuje još sedmoro đaka. Njih devetoro u jednom pravcu prepešači više od tri kilometra do raskrsnice sa Podvrškom i Petrovim selom, odakle ih dalje prevozi školski kombi.

Toga dana kada su sestre Stanković ostale zavejane, prema rečima direktora podvrške škole, na nastavu nije stiglo nijedno dete iz Manastirice.

– Gordana i Marina su dobre učenice, koje odrastaju u veoma teškim uslovima, pošto na salašu na kome žive nema nivode ni struje – kaže direkor škole u Podvrškoj Milan Mudrinić.