Otac vojnika stradalog na Košarama za Danas: Moj sin je nešto znao i glavom to platio, nije urađena obdukcija, ne daju nam ekshumaciju tela

Miodrag Stojanović i njegova supruga Radmila ostali su bez Miroslava kada je imao samo 21 godinu.

Tog 9. aprila 1999. godine, Miroslav je, pošto je bio vozač u vojsci, odvezao “pincgauerom” vojnike na položaj jer je u toku bio napad na Košare. Kada se vraćao, sa još dvojicom vojnika koji su mu bili obezbeđenje, a koje mu je dao vodnik Zlatko Nikolić, zaustavio se u podnožju jednog brda.

Tada kapetan Duško Šljivančanin (posle rata major) tražio je da ga Miroslav odveze po pojačanje – 15 oficira koji su dolazili iz Novog Sada, i da to učini bez dvojice vojnika-obezbeđenja, tvrdeći da im nisu potrebni. Upali su u zasedu OVK na putu Košare-Batuša. Miroslav gine, a Šljivančanin je ranjen u petu.

Sve nam ovo drhtavim glasom i posle toliko godina priča Miroslavljev otac, Miodrag.

Dodaje da mu je sin pogođen sa više hitaca u glavu i ostatku tela. Doduše, to je pokazao spoljašnji pregled tela, jer obdukcija nikada nije izvršena. Iako su tražili ekshumaciju tela svoga sina, nikada im država to nije odobrila.

Sve što su pravno mogli da urade, Miodrag i Radimla su uradili. Išli su od Vojnog suda u Nišu, preko Vojnog tužilaštva u Nišu, pa sve do Vrhovnog vojnog suda u Beogradu. Svaki put su odbijeni.

Više im ništa nije preostalo, sem da se nadaju da će doživeti to da im neko od zvaničnika izađe u susret i pomogne u otkrivanju otkolnosti pod kojima je stradao njihov sin.

Još 1999. je u Vojnom sudu u Nišu pokrenut postupak za sprovođenje istrage po predlogu vojnog tužioca protiv NN izvršioca zbog sumnje da su izvršili krivično delo terorizma, a povodom ubistva Stojanovića.

Dok se vodio ovaj istražni postupak, Miodrag je Vojnom tužilaštvu podneo krivičnu prijavu protiv Duška Šljivančanina zbog krivičnog dela ubistvo, ali je tužilaštvo u martu 2000. odbacilo tu krivičnu prijavu.

Miodrag priča za Danas da je rešenje potpisao zamenik vojnog tužioca, Bojan Tošić, koji mu je posle toga rekao da je istraga zaustavljena. Tošić je potom prebačen u Kumbor.

Miodrag je Vojnom sudu u Nišu podneo Predlog za dopunu istražnog postupka, zatraživši ekshumaciju i obdukciju tela svoga sina kako bi se utvrdio uzrok smrti, jer je Šljivančanin tvrdio da je na njih pucano iz vatrenog oružja, dok je sudski veštak smatrao da je Miroslav stradao od eksplozivnih sredstava. Međutim, taj predlog nije prihvaćen.

Usledilo je zahtev Vojnom sudu u Nišu za sprovođenje istrage protiv Šljivančanina zbog krivičnog dela „nepreduzimanje mera za zaštitu vojne jedinice“, koji je podneo Miodrag Stojanović, ali i taj zahtev je odbijen. Te 2000. godine, u avgustu, Vrhovni vojni sud u Beogradu pravosnažno je odbio zahtev za sprovođenje istrage protiv Šljivančanina.

“Miroslav nije trebalo da bude sa Šljivančaninom, jer mu nije bio vozač. Svih ovih godina nam nije jasno zašto Šljivančnin nije hteo obezbeđenje. Siniša Trajković, pukovnik, na suđenju u Nišu je rekao da on nije naredio Šljivančaninu da ide da sačeka 15 oficira. Dakle, Šljivančanin je to sam odlučio i poveo mog sina. Kad ga je pitao sudija u Nišu, zašto si obio obezbeđenje rekao je da bi i oni poginuli da su pošli. Odakle on zna da bi i oni poginuli? Šljivančanin je doveo do okolnosti da moj sin pogine”, priča Miodrag Stojanović za naš list.

Nama jedino preostaje, kaže Miodrag, da pronađemo direktnog ubicu ili očevidca, što je nemoguće.

“Kako da nađemo nekog očevidca kad su bili samo njih dvojica u vozilu”, pita se Miodrag i dodaje da je njegov sin ubijen snajperom, a da je Šljivančanin pobegao iza vozila i da su ga tu pronašli oficiri iz Novog Sada.

“Naš sin je nešto znao i glavom je to platio, nešto je znao”, kaže Miodrag.

Na kraju razgovora dodaje da je Šljivančanina jednom prilikom pitao zašto mu je ubio sina, a da mu je ovaj odgvorio: “Šta hoćeš? Da i tebe ubijem”.